Leksikon VA mitologije (VII)

– Godinama je Muzička škola bila u dvorišnoj zgradi, u Ulici doktora Pantića 103 (sada 117), u kojoj je nekada, kažu, bio smešten Babički internat. Do ulice, u kući Julke Mešterović-Pantić, stanovali su tada dr Vlajko Đurović sa porodicom (na spratu), a u delu te kuće, u prizmlju živeli su Petronići, dok je drugi deo prizemlja dr Đurović koristio za privatnu ordinaciju sa rendgen kabinetom. U zgradi nekadašnje Muzičke škole, godinama već, Valjevska opština smestila je nekoliko socijalno ugroženih porodica.

Direktorka Muzičke škole bila je Olivera Savić-Divljanović, a profesori su bili su „civili”: Raša Vujić, Aca Pešić, Tripo Simonuti, Olivera Đurđević (majka Milana i Vladana Đurđevića iz „Nevernih beba”), Dušan Kostić, ali i vojni muzičari: Vojislav Janda, Armando Kaenaco (deda po majci violiniste Stefana Milenkovića), Slavko Crvelin, Slobodan Jozanov, Branimir Barta...

Među učenicima, bili su braća Maljoković (Jova i Miodrag), Miroljub Filipović, Dule „Era”, Milan Živković Dembiš, Snežana Lukić-Pavlović, Gordana Matić, Zorana Hrnjazović, Dule Krstić, Dragica Simić, Dušan Jelić, Slobodan Ninković Bobek, Preža Dimitrijević Mačor, braća Rasulići, Mikica Mitrović Kac, Nada Beljanski, Ivana Ulčar, Bogdanka Guberevac, Đura Niković, Raša Pecelj, Olgica Sazdov, Nijagara Pavlov-Nikitović...

Muzičku školu su pohađali su najviše gimnazijaci, ali i đaci Poljoprivredne škole, Aca Kostić ili pokojni Mića Višić iz Đurđevca.

Uz obavezni solfeđo, od instrumenata zastupljeni su bili klavir, truba, klarinet... Odsek za harmoniku nije postojao (privatne časove davali su Raša Vujić ili Momčilo Lađarski, deda po majci Ace Brankovića), a zaljubljenike u gitaru, takođe privatno, obučavao je pokojni Alja, Rom sa Baira. Prijemni ispit sastojao se iz tri dela – kandidat je morao da otpeva dve pesme (Toma Petrović sa Baira zapevao je cigansku „Mene nana rodila u baru, ‘mesto cucle dala mi cigaru”), ritmika i taktiranje.

Postojao je i školski orkestar, a javni časovi (koncerti) priređivani su u zgradi tadašnjeg Valjevskog pozorišta (na tom mestu docnije je podignuta stambena zgrada sa Mlečnim restoranom u Ulici vojvode Mišića, gde se sada nalazi „BookVa”.

– U Valjevskoj gimnaziji je, školske 1964/65. godine, u staroj zgradi na Kosančića vencu, postojao đački orkestar „Plavi dečaci” (ime je valjda dobio po obaveznim plavim bluzama koje su gimnazijalci tada nosili). Njegov šef bio je Voja Milutinović, saksofonista i vokalni solista, a još su svirali Dule Milutinović (truba), Časlav Živković (harmonika), Vojkan Đinđić (gitara), Miodrag Maksimović (kontrabas) i Slavko Šobot (bubnjevi). Osim Makse, koji je stanovao u Novom naselju, „Plavi dečaci” su bili iz Sinđelićevog bloka.

Tada nije bilo lako nabaviti pojačalo za gitaru, pa je Đinđićeva gitara bila prikopčana na veliki radio-aparat pozajmljivan iz profesorske zbornice. Dobro posećene svirke najčešće su organizovale u školskoj sali, koja je bila i učionica za odeljenje u kojem su bili Ćane Đorđević, Džimi Savić, Kića Lalović, Backo Stanišić, Mikica Filipović, Grlica Roljević, Milena Ignjatović, Mira Maksimović, Beba Žugić, Radoš Glišić... U sali je bila instalirana i kino-aparatura za prikazivanje nastavnih filmova o kojoj je brinuo profesor biologije Stamen Ivanov.

Desilo se da za jednu igranku nije bio nabavljen produžni kabal za struju, upravo za „pojačalo” za gitaru, pa je neko „snašao” i nožem presekao dovod struje za kinoaparaturu. Sve bi bilo u redu da su stvari, posle igranke „Plavih dečaka”, vraćene u prvobitno stanje. Ovako, profesor Ivanov umalo nije nastradao kada je, proveravajući ispravnost kabla, rukama gotovo uhvatio žice bez izolacije. Njegova uporna istraga trajala je sve dok nije pronašao krivca, a onda je u pomoć muzičarima i organizatorima igranke priskočio profesor Dragan Mijanović, pa je stvar nekako ipak „legla” bez ozbiljnijih posledica po đake. (B. V.)

PODVALA – Može biti da je o valjevskoj podvali imalo i drugačijih pričanja. Sasvim je moguće da su i u njima Valjevci svoju podvaladžijsku prirodu najčešće ispoljavali u odnosu na Šapčane i Užičane. To što je upamćena samo priča koja sledi moglo bi se objasniti i time da je ona Valjevcima najmilija.

Prema tom predanju, krenuli u ono davno doba Šapčani po nevestu čak u užički kraj. Na primer – u selo Karan. Ili, ukoliko to više volite, u samo Užice. Pošli raskošnim kočijama, pa zanoćili na pola puta. Baš u Valjevu, verovatno u samom Tešnjaru. Ponekima od tih veselih Šapčana nije bilo do sna, pa su noć probdeli sa nekolicinom za veselje baš te noći (ili i te, narodno pamćenje u tom pogledu nije sasvim kategorično) oduvek raspoloženih Valjevaca.

Kićeni Šapčani odjezdiše sutradan u brda, a Valjevci ostadoše da blaže mamurluk. I da se pripremaju za još jednu noć sa svatovima iz komšiluka.

Od dobre rakije (druge u ona vremena i ne beše) ne samo da ne boli glava već su i svakovrsna nadahnuća življa, iskričavija. Najmaštovitiji među njima predloži da za noć repriznog svadbarskog konaka Šapčana u Valjevu „organizuju” i domaćini svadbu, pa tako i učiniše.

Sve je moralo da bude kao što u tim prilikama i ide, osim što je u venčanicu i prateći nakit odeveno jedno momče. Još poprilično golobrado.

Stigli Šapčani, veseliji nego što su bili kad su u brda otišli. Pomešali se dvoji svatovi, noć odmiče a na san niko i ne pomišlja. Bilo je tu, dakako, i muzike sa obe strane. Šabačkih Cicvarića i valjevskih Bajramovića i Gračana. (Pretpostavljamo da su više jedni drugim pomagali no što su se nadmetali. Sigurno smo, pak, u to da tada nije pevano niti je svirano „Tavala, tavala, ta valjevska podavala”. Ta lepa pesma nastala je iza te odveć vesele noći.)

U neko doba, možda je bila i ponoć, Valjevci predložiše da se dve mlade izdvoje i zajedno odspavaju do zore. Šapčanima se to učini veoma razboritim. Mnogi od njih se iskreno zahvaljivahu domaćinima. Itd.
Ujutro su Šapčani otišli veseli i raspevani. Pogađate, svakako, da je među njima najraspevanija bila – nevesta.

Nekada su, kao što to i naša priča kazuje, od valjevske podvaladžijske sklonosti trpeli naši susedi, Užičani i Šapčani. U novije vreme Valjevci podvaljuju sami sebi, ali to sada čine bez nekadašnje domišljatosti. To je, sigurno, otuda što više nema onako dobre rakije, pa nam ni nadahnuća ne streme u negdašnje visine. (Z.R.)

ASOVI