Ljuba o Valjevu i Valjevcima

Mlađe Valjevce moram da upozorim da je Valjevo za vreme nemačke okupacije imalo dve knjižare. Bile su to vrlo važne knjižare koje su se isključivo bavile knjigama i to usred okupacije. 

Jedna je bila preko puta „Granda“ – Žilovića knjižara. Gospodin Žilović nas je u svoju knjižaru mamio nekakvim bombonama da u nju uđemo i usput kupimo nekog Karla Maja ili Zejna Greja.

Druga knjižara, danas potpuno nezamisliva, bila je negde gde je sada Pošta. To je bila radnja puna knjiga.

(Februar 2001)

Za vreme okupacije na igralištu ispod moje kuće trenirala su četiri kluba. Jedan se zvao VSK – Valjevski sportski klub i oni su imali plave dresove. Drugi klub bio je „Trgovački“ i oni su imali šarene dresove, otprilike onakve  kakve danas ima Crvena zvezda. Treći klub imo je crvene dresove i zvao se „Budućnost“, a u gradu su kolale priče da su to komunisti. Postojao je i četvrti klub, zvao se „Obilić“, i to je bio klub iz nekog okolnog sela.

Glavno takmičenje odigravalo se između Valjevskog sportskog kluba, znači plavih, i šarenih, „Trgovačkog“ kluba. Navijao sam za plave. Među tim igračima počeo sam polako da izdvajam ljude koji su mi prvilačili pažnju. Jedan od fudbalera koji je za mene značio otkrovenje bio je Boba Mihailović. On je bio veoma zgodan čovek, markantnih crta lica, tamnih podočnjaka i sa preciznim razdeljkom u talasastoj kosi. Boba je bio vrlo tanak, igrao je meki fudbal i sećam se da su ga zvali „balerina“. I klub „Budućnost“ imao je igrača koji je bio veoma atraktivan. Izlazio je na teren sa nekom maramom na glavi, jer je čuvao frizuru. Zvao se Ratko Čolić i bio je pravi bek egzibicionista.

Posle okupacije dolazi oslobođenje. I Boba i Ratko odlaze u „Partizan“, postaju državni reprezentativci. Vreme prolazi, odlazim na studije i – za koga bih mogao da navijam nego za te Valjevce koje sam gledao kao dete.

(Februar, 2001) 

Profesor likovnog vaspitanja Bogdan Bakić, koji je Tomu Martinovića i mene zvao majstorima, pred kraj školovanja u Valjevskoj gimnaziji predložio nam je  da idemo na Akademiju primenjenih umetnosti, zato što će to biti vrlo korisno za nas. Bakić je kao preporuku za mene napisao jedno toplo pismo rektoru Akademije Branku Šotri, koji mu je bio blizak prijatelj. Taj veliki Bakićev prijatelj a Titov general držao je Akademiju pod dosta gvozdenom, generalskom rukom. Primio me je ljubazno. Pročitao je Bakićevo pismo, ali mi je jednostavno rekao da je konkurs za upis prošao, da na Akademiju ne može tek tako da se uđe, da za to postoje strogo propisani uslovi i procedura. Uputio me je da dođem sledeće godine i polažem prijemni ispit.

(Jun, 2010)

Vrlo dobro se sećam profesora Blagoja Čuparevića zahvaljujući kojem sam imao priliku da u životu nagrabusim. On je toliko lepo predavao srpski jezik, toliko je bio oduševljen našim sastavima, posebno Milenka Radovića i mojim, da sam sebe video kao pisca. Razvio je u nama ljubav za literaturu. Da nije neki sticaj okolnosti učinio da sam počeo da radim bioskopske plakate, verovatno bih otišao na književnost.

(Januar, 1996) 

U Valjevu, u kraju koji se zove Brđani, nekad pre rata, kad smo rođeni Đorđe Bukilica i ja, ulica u kojoj smo živeli zvala se Braće Nedića (posle rata prekrštena u Radničku). Zamislite ulicu koja se penje (Brđani), sa njene desne strane nema kuća i tu se prostire prirodno travnato fudbalsko igralište valjevskog VSK-a. Na obližnjim kućama, na crvenom krovu, belim slovima ispisano je „tempo plavi“! Tu smo živeli, po čitav dan ležali na travi igrališta.

Pišem o ovome, jer smo imali iste godine i mnogo zajedničkog. Obojica fizički kržljavi, sa zavojima oko guše zbog krajnika, oteklih kapaka, crvenih zbog konjuktivitisa, slabo uhranjeni u jurnjavi za krpenjačom. Moj otac Al­ek­s­a i njegov otac Milan, obojica ma­li rastom, obojica propali tr­go­v­ci.

Putevi su bili paralelni čak i dotle da smo obojica, docnije, počeli prvi hleb da zarađujemo pišući slova i radeći u bioskopskim kabinama, on u „Centralu“ a ja u „Si­ndi­katu“.

(Oktobar, 1985)

Kad sam bio klinac, strah i trepet u Valjevu bio je Dragoljub Mi­lo­še­vić Bebile, kasnije čuveni trener Barselone. Kad bi Bebile dolazio na valjevski bazen, hodajući kao da nosi hlebove ispod pazuha, ritualno bi se svukao, skočio i zaronio. Na kraju bazena samo bi podigao ruku iznad površine vode i vratio se bez ijednog uzimanja vazduha. To je bilo pravo čudo. Pošto sam ga poznavao, a jedva da sam mogao da ronim u jednom pravcu po širini bazena, jednom sam ga zamolio da me nauči da ronim kao on. Pitao sam ga kako može toliko da izdrži pod vodom. „To ti je lako“, uverevao me Bebile, „skočiš i roniš. Kad osetišda više ne možeš, ti kažeš sebi: Možeš ti to, možeš. Nastaviš, pa opet...“ Tako i ja slikam. Uvek kad mi je teško da za­vr­š­im neku sliku setim se ovog saveta.

(Januar, 2011)  

Kome ćete večno biti zahvalni?

- Voji Glušcu, direktoru bioskopa „Radnički“ u Valjevu, koji mi je omogućio da sa honorarima iz bioskopa imam novca za studije u Beogradu.

(Jun, 2003) 

Ja u Pariz 1963. godine nisam otišao iz političkih, već iz estetskih razloga... Ako bih se vratio, vratio bih se da živim u nekom zdravom predelu kao što je Medvednik, Povlen ili Maljen, na nekoj brani ako je naprave. I to u onim danima kada više ništa ne mogu da radim. Sad nemam nameru da se vraćam.

(Oktobar, 2003) 

Ako se posmatra ono što izlazi iz mene, to je jedan zakrčen morbidan svet koji ponekad ima neku svetlost. Milenko Radović, jedan moj prijatelj, pisao je o toj vizantijskoj svetlosti na mojim slikama. Pokojni Srejović je bio oduševljen tim tekstom a, čini mi se čak i Medaković. Tako ta vizantijska svetlost, koja tinja na tim mojim slikama, je odraz onoga što mene čini različitim od francuskih slikara i od zapadne kulture.

(Novembar, 2002) 

Otkada radim beležim u neke sveske svaku svoju sliku. Prva na tom spisku je slika koju poseduje Slobodan Đukić u Tešnjaru. Na tim papirima zapisujem uredno naslov slike, godinu kad je nastala i dimenzije.

(Februar, 2001) 

Neophodno je usredsrediti snage i napore na kulturnom i civilizacijskom preporodu Valjeva i Valjevaca. I to počev od lične i komunalne higijene, do kulture društvenog i političkog života. Svako zaustavljanje ovih napora pod izgovorom krize bilo bi pogubno za ukupni, a na kraju i privredni razvoj Valjeva.

Kriza je izgovor za neradne i nesposobne i ne treba gajiti izluziju da će neko sposoban i pametan, koji veruje u sebe i svoje sposobnosti, pristati da ostane i živi u prljavom i nekulturnom gradu, gde provincijalizam i mediokritetstvo potapaju svakoga  ko izviri iznad mrtvog mora životarenja.

(Septembar, 1989)

Gde želite da budete sahranjeni?

- U Valjevu, u dvorištu stare valjevske crkve gde me je majka kao malog vodila na jutrenje, gde sam sa leve strane gledao fresku „Žrtva Avramova“ a sa desne „Dobrog Samarićanina“.

(Jun, 2003)