Miško Fazan

Vest da se Mihailo Petrović, poznatiji kao Miško Fazan, upokojio saznao sam od Gojka Cerovića na dan Miškove sahrane. Godinama sam van Valjeva, u Londonu, ali sam ipak dobro obavešten o svim događanjima u gradu i okolini zahvaljujući i Reviji „Kolubara”. Ipak, prisetiću se ponečega zanimljivog, meni se bar tako čini, iz života našeg prijatelja Miška – „prve metle Doma omladine”, rukometnog sudije, brižnog oce i brata…

Fazana sam kao dete počeo da srećem u bioskopu „Central”, gde je cepao karte, pazio na red i čistio salu. Nadimak je nasledio od oca, kao i njegov „filmadžijski posao”, sada već daleke 1964. godine. Koliko znam, rođen je u Nišu, čini mi se 30-tih godina prošlog veka, što bi se reklo „pre rata”. Kad je otvoren Dom omladine, u delu Doma kulture, Miško je našao uhljeblje kao domar. Po zanimanje je, inače, bilo pekar i taj posao je, kažu, radio pre služenja vojnog roka. Kao pekar je ponovo radio 80-tih godina, pošto je ostavio metlu i napustio Dom omladine. Tada je, na pitanje kako je na novom poslu, odgovarao sa: „Radim, 'ebiga, na krasonkama, lačo!” Slobodan Savić Debeli je uz smeh to komentarisao objašnjenjem da je Kroason oblast u Francuskoj i dodavao: „Fazon (tako je glasila modernija izvedenica Miškovog nadimka), tako se zovu kifle (kroasan), gde, bre, nađe taj 'Krason'?”

U Domu omladine je radio u tandemu sa doskorašnjim, nažalost takođe preminulim, radikalskim poslanikom Ostojom Stojanovićem „Strašnim Džekom”. Tih 60-tih u Valjevu i okolini je sniman igrani film „Oseka”, u kojem su, takođe u tandemu, uloge imali i Džek i Fazan s tim što su bili na „različitim stranama” – Džek je bio četnik, a Fazan partizan. Džek je tandem napustio svojevoljno, pre kraja snimanja, jer su ga pozvali na odsluženje vojnog roka u JNA. Miško se tih godina uvek nalazio kao „zlatna rezerva” u timu „Abraševićevaca”. Gledao sam ga u Nušićevoj „Gospađa ministarki”, a u predstavi za osnovce igrao je Pametno dete. Tu ulogu ću kasnije ja preuzeti, 1969. godine, i ići u Rusiju. Fazan je imao tu „sreću” da u avgustu 1969. bude na vojnoj vežbi, u vreme dok smo se mi po Rusiji vozali prešavši tog leta preko 12.000 km.

Pred odlazak u Rusiju bili smo na Hvaru, sa „Dva cvancika”. Miško je bio alternacija Radivoju Banjcu Banjanu, u ulozi mečke na vašaru i statiranju u grupi seljana na poselima i prelima. Miško će pokazati svoje glumačko umeće u mnogim drugim pozorišnim predstavama igrajući praktično sve do svoje prerane smrti. Nabrojaću njegove najzapaženije uloge: sluga Tasula u „Limunaciji” (predstava je bila na festivalu u Trebinju 1979). Ovde je Fazan, po zamisli reditelja, pokojnog Olivera Viktorovića, ćopao vukući jednu nogu. On je to glumački šarmantno radio – do pauze je ćopao na desnu, a posle pauze na levu nogu, a da to niko u gledalištu nije primećivao. Slede uloge ekonoma u „Sporting lajfu”, kurira-vojnika u „Prenoćištu”, Simeuna Nemanjića Simčeta Paleologa u „Propasti carstva srpskog”, vođe četničke trojke u „Poruci ispod vešala” (tada je uoči predstave, u kostimu četnika, šetao od Doma kulture do „Jeremička” i naglas pričao svima da ide da ga vidi Ranisav četnik, koji će da mu doživotno plaća piće). Takođe je igrao i u komadu „Znam Deni Rida”, predstavi Doma omladine, vrlo zapaženu ulogu grobara Tomasa.

Puno toga bi se još moglo pisati o Fazanu glumcu. Ipak, ne mogu baš svega da se setim… Ineteresantno je i to sa koliko šarma sve radio i koliko je voleo svoje Valjevo. O njegovom suđenju rukometnih utakmica malo znam, ali mi je poznato da je sa Žikom Đukićem često išao i za „neku kintu”, kako je sam govorio, sudio ženski rukomet. Do kog ranga je dogurao, nije mi poznato.

Sećam se još jednog zanimljivog detalja kad nam je Branko Antonić objašnjavao način na koji je Miško „Fazan” nosio pozive svoje matične kuće, Doma omladine, po valjevskim osmogodišnjim školama. Pozive za omladinske sastanke. Elem, kaže Branko:

„Ljudi moji, sretnem Fazana kod mosta na pijacu. Stoji i baca pisma u Kolubaru! Šta radiš, Miško, pitam. Eto, kaže, raznosim pozive!? Oni i ovako na te sastanke neće doći, pa, k'o velim, što da džabe cepam obuću. Neka ih Dana (Prodanović) nosi drugi put!”.

Znam da se 80-tih godina vratio svom zanatu, pečenju hleba, i da je radio u Gradskoj pekari „15. septembar”. Kasnije, u svim tim danima i godinama previranja i promena, nisam imao prilike da budem u Valjevu i Srbiji, pa sam izgubio vezu, između ostalog i sa dragim prijateljem Miškom Petrovićem Fazanom.