Ne dolazi u Psaču

Bolje ti je odmah živ, sa psačanskih onomo stena, kroz maglu u ambis da se baciš, nego tutumraka kojeg u predveče ovdena da sretneš. U stanju su taki svu muriju valjevsku, s Načalnikom na čelu Pardon-Mjankovićem, jakako živu da izjedu, čim prođe podne. Posebice kad mesečina, ponad lepe Srbije se kruni. Zato, ako te kaki đavo nagoni na ovu stranu, a ti nekako gledaj, pa – čerez snove il mrtvinu. Noćom onomo niko ne spava, a danjom po koji tek – vazdan je vakat vampirski zaseo. Poso kakav, ako bi u Psači more Vrtiglavi, da svršiš, poćeraj izokola. Ni voz dole, Kolubarom, ne prolazi čim podne mine. A ako i moradne – ondak sva svetla na tom vozu valja prituliti. Tek što si more pomislio samo, da kroz Psaču, onomo Vrtiglavu, krišom, prerušen u makar jazavca ili hajduka, prođeš, znaj da su mnogo pre toga švrakeljice i vrane kolubarske jakako gde treba sve dojavile. Čim ti se i najbezazlenija misao ka Psači more Vrtiglavi tamo upravi, a ti, blago meni, odmah živ sa onih stena…

***

Nekoji ubožijak je lane, pijan u suton, na onu stranu zaluto, pak su se svu noć silne prangije glasale i gvožđa kako škljocaju. A kad je svanulo, samo se po koja peruška, od švrakeljica i vrana kolubarskih, mogla videti, gde titra na vetru. Da te opeva, ne brini, imao bi ko; pun je onaj potok vremenjak psačanski žaba vremenjača, a nebesa švrakeljica i vrana kolubarskih. Ako se, k tome, doturi i šum topola vitkih niz Kolubaru – milina.
Mlogo je golem, prikane, mrak u Psači more Vrtiglavi. Noćom onomo, samo po koja cevka zablista i jakako se zabele iskeženi zubi ispod brkova, dok letaju po vazduku psačanskom tutumraci, jakože muve.

Onaj što je u suton u Psaču, onomo Vrtiglavu, pijan zaluto, sve sa ženom, taljigama, kljusetom i čeljadi, nekoji gurbetin, Vidoje Jakrep nesretni, zaboravio je svoje ime, a u valjevskoj je muriji u glavnu ćitabu zabeleženo, da je kasnije viđen kako na nekom vašaru poviše Valjeva, u jarmu, vezan za jedno derevo preživa. Ljubo nekoji, misli se Pačeta, u čudnoj naglas-pesmi, il beše u žalbi Sudu, ispleo je da su Vidoja Jakrepa nesretnog, sve sa ženom, taljigama, kljusetom i čeljadi, u Psači, onomo Vrtiglavi, tutumraci kaj paščad živog izjeli. Bivalo je da greškom i po kojeg svojega oglođu, stoji u toj naglas-pesmi jošte. Za imentovanim je, inače, vazdan potok žuborio iz kog se izvijalo kako je dotični odavno rogove jakako pustio.

Prekomnogi je tutumrak psačanski, u podrumima ispod nove zdanije murije valjevske, bos preko užarenog ugljevlja nagonjen i razapinjan na raznokakve čekrke, sve poradi Vidoja toga, Jakrepa nesretnog, al čemu to…
Vidoje se, Jakrep nesretni, iskopištio, što reko mutavi onaj Joksim, portparol i telal psačanski. Boga mi!
Zato, moj dilbere, bolje ti je odmah živ, sa psačanskih onomo stena, kroz maglu u ambis da se baciš, nego tutumraka kojeg u predveče ovdena da sretneš.

***

Zimi jopet, kad padne sneg, pa umesto tragova u snegu za tobom uspomene cvetaju – tada je najopasnije. Ako te po uspomenama tvojim ne nanjuše tutumraci oni, ono parcovi psačanski – najsigur. Ja ti dobar stojim. Usnuli pasažir u vozu dole uz Kolubaru, pokatkad je mogao čuti ciku i zvuk kao kad se parcovi pare. Taj bi veselnik namah pretrnuo. Zimi se ni gvožđa, razbacana po celoj Psači, onomo Vrtiglavi, ne vide. Pod snegom zaleđena, čekaju onaj svoj trenutak.

Takvi su tragovi u snegu psačanskom. Na prvoj stopi će ti pisati kada si prvi put majku za sisu ujeo, a ondak sve redom.

Onima, pak, koji imaju svojtu u Psači Vrtiglavi, na pamet ne pada ni pisma da razmenjuju, a nekmoli da se posećuju. Ni o slavi čak.

Čerez toga, budeš li prinuđen da kroz Psaču, onomo Vrtiglavu, zimi prođeš, naj ti je bolje da svoje uspomene kod kuće ostaviš, ili još bolje zauvek da ih zaboraviš.

Zimi se samo čeka ko će se prvi smrznuti: parcov ili tutumrak, pa da ga ovaj drugi odma izjede. Ni senka Radovana, onog Belog, u Psaču Vrtiglavu zimi iz svoje pripovesti nije navraćala. Crni se sneg u Psači, onomo Vrtiglavi, kao da je Bog ozgo sulundar nekakav istresao. Potok, onaj vremenjak je pod ledom, a žabe vremenjače u hladnoj vodi palamude.

***

Ni Pokojnog Radovana, onog Belog, u Psači more Vrtiglavi nećeš šale sresti, jerbo se otaj golubčik odavno oturio u nekakvu pripovest, pa otud – nikud! Obiđi uzduž i popreko, al otisak stope njegove u psačanskom tamo blatu nećeš nikako pronaći. Opet, i ceduljče neko Radovanovo, kad bi se našlo bolje oči izvrni naopako negoli da počneš da čitaš. Sve su to slova koja si ti odavno pogubio.

Nabasaš li slučajno na Prija Simanu, osim Lukinu, koja je odavno sanjala kako mu murijaci, oni varoški, pletu crne, od pičane zdlake rukavice, mogao bi upoznati da je njena mindža žešća i ljuća no ikoje gvožđe tamo psačansko.

Zato, prijatelju moj, bolje ti je odmah živ, sa psačanskih onomo stena…

Ne dolazi u Psaču!

Sažaljeva se veoma slučaj, jakako.