Nedopustivo izdvajanje

Karakteristična zabluda kojoj robuju i stručnjaci, jeste ona o teoriji (uključujući nauku) i praksi kao potpuno odvojenim, i teoriji koja se izvan dela koji je neposredno vezan za praksu, uči da bi se položio ispit a zatim zaboravlja... Pošto nestručnjaci s njom i tako ne dolaze u dodir, teorija ostaje retkima, i po opštem uverenju, „besposlenima”. A u praksi ostaje nekorišćenje postojećeg znanja kao osnovni razlog za ekonomsko zaostajanje Evrope za SAD a nas za Evropom. Ne samo nepotrebno lupanje glave da bi se objasnilo objašnjeno, ili otkrivanjem davno otkrivenog! Takav primer iz teorije koji mnogo šta objašnjava, jeste i egalitarizam. O njemu su mnogo pisali naši sociolozi tokom poslednjih tridesetak godina, tako da bi mogao biti prilično poznat...

Egalitarizam je javno podržavan od strane zvaničnika minulog režima, ali ga nisu izmislili ili uveli. Da ga nisu zatekli, imali bi mnogo više problema da se ustoliče i opstanu! On ih je nadživeo, i snažna je pomoć i inače snažnim antireformskim i antimodernim nastojanjima... Stručno se naziva vrednosno-normativnim kompleksom ili bitnim obeležjem mentaliteta nerazvijenih i zatvorenih, seljačkih i poluseljačkih, preindustrijskih sredina. Osnovna vrednost po njemu je jednaka ili podjednaka prisutnost kod svih, bitnih potreba koje se zadovoljavaju materijalnim sredstvima (teorija „jednakih stomaka”). Temelji se na „perspektivi ograničenog dobra”, izvorno, materijalnih dobara za te potrebe (zemlja, bogatstvo), ali i svega poželjnog (moć, položaj, sigurnost, prijateljstvo, ljubav, zdravlje, čast, pamet...). Sve je prisutno u ograničenom obimu, nema dovoljno za sve, tako da nema sticanja nego samo raspodeljivanja od strane države. Zato niko ne sme da ima više od bližnjih, jer to automatski znači da za nekoga neće biti dovoljno... Osnovna norma egalitarizma zato je ravnomerna (egalitarna) raspodela materijalnih dobara, kako bi svi zadovoljili potrebe. („Uravnilovka”, ili kako se nekad pokazalo istraživanjima, sa rasponom ne većim od 1 prema 3.) Konkurencija koja je veoma značajna za razvoj greh je protiv bližnjih, i energično se osuđuje. „Uspelih” ne bi trebalo biti a pošto ih očigledno ima, nisu uspeli „na pošten način”. Setimo se kampanja za „utvrđivanje porekla imovine”! Suprotno pravnom i moralnom načelu da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno, s tim što teret dokazivanja snosi onaj koji tvrdi suprotno, ljudi su morali dokazivati kako su to što imaju, stekli pošteno...

U egalitarizmu i sredinama u kojima caruje, evidentno je odsustvo bitnih pretpostavki privrednog i opšteg razvoja, i te kako prisutnih u industrijalizmu kao vrednosno-normativnom kompleksu industrijskih i sve više postindustrijskih društava. Ili prisustvo suprotnih, na primer, neinteresovanje za potrebe koje se ne zadovoljavaju materijalnim dobrima, mali raspon u primanjima koji ne deluje stimulativno na one koji više rade... Prisutna je moralna obaveza onih koji imaju, da dadu onima koji nemaju. Ako neće, tu je država da im uzme i da! To je njen osnovni zadatak, pored odbrane od napada spolja i iznutra. A najozbiljniji napad iznutra, dolazi upravo od onih koji su protiv „uzimanja i raspodeljivanja”. Nema obaveze onih što nemaju, da to steknu! A izvesne pa i ne baš male nejednakosti su opravdane, ne samo nužne. „Fer plej” nigde ne isključuje nejednakost, on samo traži da se nejednakosti opravdavaju i postižu shodno pravilima istim za sve.

Ovakva i još zatvorena sredina, panično zainteresovana da neko ne „iskoči” ili „štrčanjem” ne naruši jednakost, ne može da se poredi sa drugima i uči od njih. Svi neće naučiti istovremeno i podjednako, tako da će oni koji to učine, steći ono što drugi nisu. Pošto je i znanje ograničeno, ostali kasnije neće ni moći da isto nauče, prvi će ostvariti i sačuvati monopol. Zato škole treba da završi ko god hoće ili ih i slučajno upiše, da je škola važna i dobra, svi bi je imali! Nastojanja da se obnovi monarhija, izraz su i želje da se izbegne konkurencija. Ako nema konkurencije za najviši položaj u državi, što bi je bilo za one ispod? Ako je kralj to što je „po milosti božjoj” a ne po zaslugama, što tako ne bi bilo i sa ostalima?

Egalitarizam podrazumeva nekoliko užih uverenja, sa kojima se u čistom obliku ili u posledicama, susrećemo „svakog dana”. Sva skupa i svako pojedinačno takođe su suprotna industrijalizmu, čime naša modernizacija i reforme postaju još daljim... Prvo je antiprofesionalizam, pretpostavka egalitarizma i nešto što uporno podržava. Profesionalno ili samo stručno, na određenom mestu i po nekom programu naučeno znanje, odbija se kao neka vrsta monopola. Pošto ljude deli na stručnjake i nestručnjake, „posvećene” i „laike”, ne treba ga dozvoliti... Kod nas svako zna više od onog ko stvarno zna: od sastavljanja fudbalske reprezentacije, do rukovođenja velikim preduzećem, crkvom ili državom! Crkvenom velikodostojniku dosta je što je preosvećeni, može biti smatran i svecem koji hoda, ali to ne znači da će se njegovo mišljenje uvažavati. Pogotovu za državne funkcije ne treba nekakvo znanje, nekakve „reference”, čak ni elementarna pristojnost. (Zgodnijim poslanicama kad krenu za govornicu, zasad ne zvižde. Samo dobacuju.) Rukovođenje je nečija radna obaveza, „svako” ga može obavljati, pogotovu ako je od „naših”. A zašto ne bi bio od naših, zašto bismo to prepustili „njihovima” kad između njih razlike u stru-čnosti nema? Ukoliko je bezličniji, utoliko je sigurnije naš! Da li spomenik, odnosno spomen-obeležje, treba da bude ovakav ili onakav, da li je neki istorijski događaj „verno” prikazan..., nije pitanje za stručnjake, za to su stručni svi. Socijalistički realizam (ne znaju da je to u pitanju, a i što bi znali kad znaju „ono što treba da znaju”), poslednja je reč u likovnoj umetnosti.

Navikli su na njega, a i da nisu blizak im je: sve je očigledno, jasno i razumljivo, ne traži razmišljanje na temu „šta li znači”, čitanje i upoznavanje. Narodna i paranarodna (folk) muzika, prva je i poslednja reč u muzici. Em odgovara realizmu, em je naša! Ne poznavati tuđu, mada se učila i u školi, nije znak lenjosti, već patriotizma. A ona druga ili „ozbiljna” spada u intelektualni rad, i deli njegovu sudbinu... Od svega što se piše i čita, priznaje se samo književnost. Što je moguće lakša, i razumljivija. Naučna ili filozofska, ne dolaze u obzir. Od svih nauka, samo istorija. Ona je poznata iz priča učesnika i političara, a dosta se čuje i od „ljubitelja istorije”. Sasvim ih je dovoljno, a istoričari-intelektualci i tako im ne dadu da napišu sve što znaju. Za ove i radove drugih autora, svakome za istupanje u bilo kojem mediju, reći će se: „Video sam ti...”, odnosno „video (čuo) sam te”. Dotični je „iskočio” i to je dosta. Neće valjda još i da bude čitan (slušan)?

Druga pretpostavka na koju se oslanja, zbog čega je takođe (p)održava, je antiintelektualizam. Praktično, druga je strana „uravnilovke”, „intelektualna uravnilovka”: da bismo zaista bili jednaki „svi”, ili će svi da se bave istim radom, ili će se nekim baviti onaj ko hoće. Ne onaj ko može ili zna, mogu i znaju svi! Svi radovi su istog značaja, a ako baš teramo mak na konac, najznačajniji su oni koje obavlja većina, i koji se decenijama obavljaju na isti način. Pronalazak, inovacija, kreacija... nečija je radna obaveza, i ne razlikuje se po prirodi i značaju od onog što nastaje radnom obavezom bilo koga. Ideja, intelektualno otkriće, intelektualni rad kao takav..., nije nešto važno, u predindustrijskom radu i tako ne dolazi do izražaja. Pošto se taj rad ne poznaje i ne želi upoznati (nema se ni vremena, seljaci i radnici „rade”), on je i sumnjiv. Ne vidi se šta to rade, „sede i misle”, ko zna šta misle, odnosno šta će da smisle! Ostvarenja im intelektualno vrede koliko oni vrede kao ljudi, koliko su „naši”.

Treće uverenje je antiindividualizam, neprijateljstvo prema samostalnom pojedincu i svemu što nije kao kod drugih. Bilo da se radi o onom koji prethodi ostalima, bilo o onom koji je preostao od ranijeg, bilo da se nije uključio u „Posadimo 88 ruža za Druga Tita!”, bilo da ne posti javno i glasno („I ja, bogami, postim!”. Nikad i nigde, samo „ja”!). Kad će sa nečim da se prekine ili da se sa nečim počne, „ima ko da kaže”, „zna se čiji je to poso”. A ni taj nije nikakva individua dok ga takvim ne učinimo idući za njim, tako da nepridržavanje egalitarizma od nekadašnjih zvaničnika, nije egalitarizmu suprotno. Radni narod mnogo šta je uživao preko svojih predstavnika, on im je to omogućio, čim je naš ovan-predvodnik, mora zasluživati apsolutno poštovanje. Pa i ono što drugde zovu kult ličnosti... Čim se neko izdvaja a nismo ga mi izdvojili, to je nedopustivo. Nagoni na razmišljanje, čak o tome da ne grešimo mi koji se ne izdvajamo. A mi nemamo vremena da razmišljamo, „Mi, bogami, radimo!”. I zato je „povratak duhovnosti” povratak religiji, odnosno veri (za njih je to isto), a ne religiji i još nečem (nauka, filosofija, umetnost), ili, ne daj Bože, samo nečem od toga! To poznaju samo neki a nije ga lako ni upoznati, za to opet „nemaju vremena, moraju da rade”. Religiju „poznaju” samim tim što znaju da se prekrste i poste (u smislu izbegavanja mrsne hrane), eventualno i izrecituju „Očenaš“, do kraja. Ako baš hoće mogu nešto i da pročitaju, mnogo je lakše. A osobito tanje. Sveto pismo je nešto drugo, ono ne treba da se pročita, već pomalo čita. Do kraja života, pročitaće se! A ne moraju, sasvim dovoljno se a nenamerno zapamti, za vreme opela ili bogosluženja.

Kao što svi imamo jednake stomake, tako imamo i jednake glave, oči, srca, duše! I njima treba podjednako.. I tu ako neko ima više, nekome je uzeo, treba ga osuđivati a ne slaviti i slediti! Niščima duhom možda i ne sleduje carstvo nebesko, ali će se garantovano lepo provesti u carstvu našem... Pitanje, naslov jednog književnog dela: Je li moguće drugovi, da smo svi mi volovi?, nije bilo uvredljivo koliko se čini. Ako smo i volovi, to smo svi, važnije je da budemo isti nego da ne budemo volovi! Jasno je da se danas ne bi moglo postaviti, pošto više nismo drugovi nego gospoda.