Ni strategija ni taktika već velika nužda

U zemlji Srbiji odavno nema iznenađenja. Zato nikog ne čudi kada na nekom tajnom sasatanku, u Beogradu valjda, tri grada dobiju specijalan status i o njima brigu preuzme tim specijalaca na čelu sa kapitalnim Veljom Ilićem i mlađanim Mlađanom Dinkićem. Za to vreme ministar za radnike Slobodan Lalović uz pomoć svoje leve i desene ruke – sindikalista Smiljanića i Čanka pregovara sa radnicima Srbije pričajući im bajke i nudeći svetlu budućnost.

PRINUDNA UPRAVA ILI/>... – Ministri su saopštili da je Vlada Srbije odlučila da gradovi Kragujevac, Bor i Vranje dobiju poseban tretman, odnosno specijalan status. To će praktično značiti da će poreskim merama podsticati domaće i strane investitore da ulažu u ova područja, a obaveza lokalnih samouprava bi bila da daju besplatno građevinsko zemljište i infrastrukturu za gradnju novih fabrika. Republika će, naravno, sve to refundirati Kragujevcu, Boru i Vranju. I tek sada je obznanjeno koliko Vlada daje (čitaj baca) para za revitalizaciju neuspešnih firmi. Naime, „Zastava” guta jednu trećinu svih subvencija u privredu. Primera radi, u „Zastavu” bez namenske proizvodnje u 2001. godini za isplatu plata dato 150 miliona evra. I ko je lud da u takvim uslovima radi i muči se da bi pokrenuo proizvodnju. U RTB Bor se ubaci mesečno milion evra. I sada se postavlja pitanje ko će rukovoditi privredom i pojedinačnim preduzećima koji će i dalje obilato zavlačiti ruku u džep svih poreskih obveznika Srbije. Neće valjda one koze, koje su već nekoliko puta pojele sav kupus, ponovo čuvati baštu. Poverovao sam da je država rešila da čvrsto uzme stvar u svoje ruke i u ove tri opštine i njihovu celokupnu društvenu privredu uvede prinudnu upravu, pa kom opanci, kom obojci. Naravno, to nije dobro rešenje, naprotiv. Ali svako rešenje je bolje od nemanja rešenja, a pogotovu od davanja poverenja kozama da čuvaju kupus.

BESPLATNI KREDITI – Sve firme koje budu spremne da investiraju u „Vladina zaštićena područja” moći će da računaju sa dugoročnim kreditima sa godišnjom kamatom od 0,5 odsto. Praktično, to su besplatna sredstva. Za Kragujevac je u budžetu previđeno 500 miliona dinara. Istovremeno „Krušik namenska” teško da će obezbediti i žutu banku kredita za završi izvoz mina u Argentinu, jer banke u Srbiji ne daju kredite državnim preduzećima i pride ne finansiraju vojnu proizvodnju. To su iste one banke koje je Dinkić doveo u Srbiju nemilosrdno se obračunavajući sa srpskim bankama, pa i Valjevskom. Teško je poverovati da na tržištu oružja, na kome se godišnje obrne 956 biliona (!) dolara, od čega polovina ode u američke džepove, nema mesta za dokazanu firmu kao što je „Krušik”.

TAJNI KRITERIJUMI – Sve miriše da je ovo pokušaj stvaranja „ilegalnog” fonda za privilegovane, pored postojećeg, čijim funkcionisanjem je malo ko zadovoljan. Svaka rasprava o razvoju, a njih je u proteklih pola veka bilo u Srbiji na pretek, otvarala je mnoga bolna pitanja. Strašno je i ponižavajuće za ostale gradove u Srbiji (Valjevo, Leskovac, Niš, Prokuplje, Zrenjanin, Pirot...) koji su po mnogim kriterijuma ispod stepena razvijenosti odabranih, stajanje u redu gradova drugog reda čekajući milostinju. Kako kriterijuma ni konkursa nije bilo, ostvarena je mogućnost raznoraznih špekulacija. Istina, ministar za radnike Slobodan Lalović je priznao da je „osnovni kriterijum broj nezaposlenih koji je nastao gašenjem velikih privrednih sistema, bruto proizvod opštine i s tim u vezi procena mogućnosti pojave socijalnih tenzija u ovim gradovima”.

KUPOVINA SOCIJALNOG MIRA – Srpski rečeno, u pitanju je klasična kupovina socijalnog mira, ali i eksperiment in vivo kako bi se procenilo reagovanje stanovništva u drugim gradovima gde će narednih dana i meseci biti otpuštanja. Zapravo, opit je započeo u ŽTP-u i JAT- u, kada su mašinovođe i piloti prošli kako je kapitalni Velja hteo, a sada se nastavlja u NIS-u, zdravstvu, obrazovanju, državnoj upravi... To su poslovi koji moraju da se završe i što pre odstrani deo bolensog tkiva brže će stići ozdravljenje. Problem je, međutim, što se regionalni razvoj shvata na prevaziđen način, da je njegov nosilac država a ne lokalna sredina. Umesto brojnih nepravdi nije li državi bilo pametnije i efikasnije da umesto sramnih pet posto, koliko izdvaja za lokalnu upravu od privatizacionih prihoda, tu cifu značajno uveća. Zapavo, moguće je izgraditi kriterijume da postotak ne bude fiksan, već promenljiv zavisno od iznosa, ali i stepena razvoja lokalne sredine. Kakva bi greh bio kada bi sve pare od privatizacije ostajale jednoj Mionici, Osečini, Gadžinom Hanu...? Identičan je slučaj i sa koncesionim prihodima, koji su limitirani na čarobnih 5 odsto.

Ukoliko bi država prepustila „Krušiku” i Opštini Valjevo, na primer, da slobodno raspolažu sa onih 150 hektara industrijskog zemljišta u krugu fabrike, siguran sam da niko ne bi trčao u Beograd, u Vladu, po novac iz specijalnih fondova za povlašćene gradove i fabrike.

Mora se priznati da je i Valjevo, posebno „Krušik”, ali i druge firme, obilato koristio slične forme u periodu socijalista, do oktobarske revolucije 2000. godine, kada je za većinu firmi plata, najčešće nezarađena, stizala iz Beograda. „Krušik” je nastavio da i dan danas redovno prima subvencije. Niko iz najvećeg valjevskog kolektiva se na to nije žalio. Naprotiv.

Pitanje o kome se ovde ne govori je ima li dovoljno ljudi, na svim nivoima i oblicima rukovođenja (politički, menadžerski...) koji bi ovakav koncept uspešno i pošteno sproveli.

POSLANICI SPAVAČI I POSMATRAČI – Lako je dokazivo da je Valjevo, po gotovo svim kriterijuma, znatno ispod ukupnog stepena razvoja tri povlašćena grada. Ilustrovaćemo to samo podacima o bruto aprilskoj plati: Valjevo 19.053, Kragujevac 22. 230, Vranje 20.986 i Bor 18. 403 dinara. Ne treba zaboraviti da je okosnica razvoja celog kraja „Krušik” sravnjen u NATO bombardovanju, da su privatizacije uglavnom bile neuspešne ili bez očekivanih efekata, a da za najveće društvene firme, poput „Srbijanke”, „Elinda”, „Gradca” kupaca nema na vidiku. Kolone podataka bi se mogle ređati u nedogled i po svim podacima Valjevo bi bilo bar na drugom mestu neuspešnosti, a počesto i lider.

U takvoj situaciji se nameće pitanje šta rade poslanici u Skupštini Srbije, sem što primaju debele plate. Poznato je nejedinstvo, odnosno totalna politička podeljenost, koja je išla na štetu građana Valjeva, na primer, kada se glasalo protiv povećanja budžeta za postradale od zemljotresa, koji je i u raspravama o razvoju mogao i morao biti značajan argument. Po/> svemu sudeći, valjevski poslanici „nisu bili informisani” o ovom slučaju ili su poštujući partijsku disciplinu ćutali. U suštini se sve svodi na isto – ništa nisu učinili da Valjevo, grad u kolapsu sa oko 10.000 nezaposlenih, dobije značajniju infuziju i predah. I zato vredi zabeležiti imena „ćutljivih” valjevskih poslanika – nek se piše i pamti: Milica Vojić Marković (DSS), Milorad Belić (Nova Srbija), Milan Ninić (SPO), Milomir Minić (SPS), Milovan Marković (DS) i Žarko Glišić (SRS).