O Anti Jerkovu, uz simpatije

Pre nekoliko meseci, priposlao sam uredniku Rankoviću kratku vest o smrti g. Antonija Jerkova. Pronašao sam je, sasvim slučajno, na interent forumu jedne grupe italijanskih levičara. Pošto sam video da je g. Jerkov nekoliko godina svoje mladosti proveo u Valjevu, a znajući da Revija „Kolubara” objavljuje informacije i o nekadašnjim Valjevcima, odlučio sam se da ovu vest pošaljem Rankoviću, a on će već videti šta će sa njom činiti. Pošto sam informacije o Jerkovu, o kome ranije zaista ništa nisam znao, bazirao na jednom od nadgrobnih govora držanih povodom njegove smrti, ona nije mogla sadržati bog zna koliko detaljne podatke. Za mene su bile bitne tri činjenice: da je gospodin Jerkov živeo u Valjevu, da je umro u Rimu i da vest o tome objavljuje jedna levičarska grupa koja, osim što zdušno pomaže građanima Srbije, vodi i veoma žestoku kampanju za oslobađanje Slobodana Miloševića.

E, onda se pojavilo pismo g. Miloša Milisavljevića iz Beograda, koji nam je u formi klasične policijske dostave otkrio nekoliko novih činjenica o g. Jerkovu. Pre svega da je bio hrvatski nacionalista i izraziti Jugosloven, iz čega se može naslutiti da je ovo drugo, bila samo svojevrsna kamuflaža, te da se opskurni Pavelić, na jednom skupu OKRENUO i pitao „Ko je to Jerkov?”. Saznali smo i to da se saradnja g. Jerkova sa Jugoslovenskom ambasadom u Rimu odvijala isključivo na planu „odvajanja Srpske pravoslavne crkve i unijaćenja”. Na kraju pisma, g. Milisavljević, iako se iz konteksta njegovog pisma da videti da je drugovao sa pripadnicima Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, postavlja jedno čisto komitetsko pitanje koje glasi: „Živo me zanima, poštovani gospodine uredniče, ko je dao ovu informaciju o Jerkovu?”, od čega je siroti potpisnik ovog teksta i autor pomenute informacije načisto pretrnuo. Ubi ga nostalgija za komitetskim vremenima kao i briga o tome KO je nešto napisao, a ne da li je to što je napisano istina ili ne.

Onda se, u sledećem broju „Kolubare” javio g. Borislav Vujić. On nam je tek otkrio stravične stvari o A. Jerkovu. Prvo, isti je imao tri imena, a zna se dobro ko su ti koji stalno muvaju sa imenima. To što je A. J. živeo pod nekoliko vlasti od kojih je svaka imala sopstveni pogled na pravovaljanost imena svojih građana, g. Vujića ne sekira. On u svojoj opservaciji poteže čak i Mariju (?) sestru A.J-a, nadajući se da bar ona nije bila srca izdajničkog te da nije svako malo menjala svoje ime. Inače, već na prvi pogled se vidi da imena Antun, Ante i Antonio nemaju baš nikakve veze jedno sa drugim te da bi svako ko ima nameru da „špija i podriva” smesta izabrao upravo ovako različita imena kako bi prikrio svoj špijunski identitet. A kakvi su zaista bili ti Jerkovi vidi se i po tome da im je otac bio žandarm. I to HRVATSKI žandarm, što nije isto što i srpski žandarm, jer su srpski žandarmi bili meki kao duša, a hrvatski, naravno, nešto sasvim drugo, što se vidi i iz činjenice da je valjevski Hrvat-žandarm, izvesni Petar Kanjer sarađivao sa Gestapoom, što se srpskim žandarmima, pa makar i ne bili Valjevci, nikako nije moglo desiti.

Šta će sada naš siroti Zdravko Ranković (koji se sve do petog razreda u knjigama vodio kao Slobodan, pa se sada i on prepanuo i zabrinuo od ovih i ovakvih razmišljanja), nego da se obrati meni, grešnom dijaku, i zatraži da se raspitam okolo po Italiji o tome ko to beše Antonio Jerkov i zašto se on tako ljuto zemerio pomenutoj dvojici njegovih ispisnika. Odmah da kažem da nisam saznao ništa novo. Naime, sve što su pomenuta gospoda rekla je tačno, uz izvesne male ali bitne nijanse. Da ne bih sve to prepričavao evo izvoda iz kratke internet prepiske vođene ovim povodom sa nekoliko našijenaca koji žive i rade u Italiji, a kojima sam se obratio za pomoć pretpostavljajući da bi mogli poznavati g. Jerkova.

Prvo mi se javio Predrag Matvejević koji kaže:

Dragi Živoslave,
Malo znam o gospodinu Jerkovu, ali ustaša nije bio. Da bi preživio, surađivao je za vrijeme rata u nekim novinama takozvane „Nezavisne države Hrvatske”, ali se nije eksponirao. Otišao je da izbjegne neprijatnosti. U Italiji je zagovarao izrazito jugoslavenske stavove, a suprotstavljao se tuđmanovštini. Za vrijeme bombaradovanja Beograda, bio je deprimiran i branio je Srbe. Više o njemu zna moj prijatelj I.B. – dajem vam njegov e-mail, on će vam odgovoriti.

Gospođa Melita Richter – Malabota, sociolog iz Trsta poslala mi je sledeću poruku:

(...) O Antoniju Jerkovu bih ti napisala koliko znam, a najvažnije je da je on bio divna osoba. Često je svraćao u Trst, družili smo se. Ispričao mi je i svoj životni put koji je neobično zanimljiv ali po meni neponovljiv. Ne sjećam se detalja. Bio je on pravi Jugoslaven, intelektualac sa velikim poznavanjem povijesti, kulture, ljudi... Prijatelj Kira Gligorova, izvanredan poznavatelj čitavog Balkana, glavni urednik i izdavač časopisa „Balcanica”... suhonjav, pametan, učtiv, dobar kritičar i precizan pratilac naših rasturanja. Posebno osjetljiv na nepravde prema srpskoj manjini u Hrvatskoj... Najbolje bi bilo da ti pronađem i pošaljem tekst koji je Jasna Tkalec objavila u „Hrvatskoj Ljevici” povodom njegove smrti. (...)

Topli pozdrav, Melita

Javila mi se i dr Marija Mitrović, profesor Univerziteta u Trstu:

Dragi Žiko,
(...) U Zagrebu je maturirao i pokušao da se upiše na fakultet. U holu Filozofskog sretne ga neka devojka i upita šta će studirati, on njoj uzvrati isto pitanje, a ona će: ja ne mogu da studiram. Kako i zašto, upita on, te mu ona objasni da je Srpkinja, i da za njih nema mesta na Sveučilištu. To ga je silno pogodilo. Sledeći potez – pokušaj Pavelićeve Hrvatske da ga svrsta u domobrane, natera ga da emigrira. On najpre ode na Rijeku kod nekih rođaka, a potom u Rim. Tu je studirao, bio posle čuveni „vatikanolog”, ali uvek po ubeđenju Jugosloven i levičar. To je ostao do kraja. Ja sam ga upoznala kao urednika Balkanice, časopisa koji je pri kraju života uređivao. Uvek je o svemu želeo da sazna što više, ovde u Trst dolazio je dokle god mu je dopuštalo zdravlje. Tu se sastajao sa brojnim edž Yu ljudima, nadajući se uvek da će neka nova Jugoslavija jednog dana biti opet moguća. Idealista, do kraja.

Jedna ćerka, Barbara Jerkov, novinar je u listu „La Reppubblica”, a druga je slavista, predaje bugarsku književnost u Rimu.

Toliko o simpatičnom i vitalnom A. Jerkovu.

Pa još jednom:

Dragi Žiko, ne znam je li Melita stigla da odgovori. Što se mene tiče, ja mislim da možeš citirati one reči koje su moj sud o tom čoveku: ono pak što sam navela iz njegove biografije, čula sam od njega lično, nadam se i da sam dobro upamtila, no to je ipak bolje citirati anonimno, a ono što sam ja rekla o njemu, iza toga stojim i ponavljam: bio je Jugosloven, levičarski orijentisan, do kraja je verovao da je Jugoslavija nužna za sve njene narode.

Izvini što se tek sada javljam, ali retko gledam poštu, jer sam ovih dana puno odsutna.

Na kraju sam dobio i poruku od I. B. na koga mi je ukazao P. Matvejević. Razlog zbog koga njegovo ime navodim kao inicijal, vidi se na kraju njegove poruke.

Poštovani gospodine,

Vratio sam se u četvrtak iz Zagreba, zatekao Vaše pismo, pa Vam mogu odgovoriti samo ukratko. Mogu Vam priložiti dva teksta o Jerkovu, jedan je pripremila redakcija Hrvatskoga biografskog leksikona, drugi sam ja napisao u sredu za Novinarski leksikon. Nijedan još nije redigovan, jer su posve taze.

Na Vaše osnovno pitanje, o političkoj orijentaciji Ante Jerkova (u italijanskim ličnim ispravama dobio je ime Antonio), mogu da iznesem neke podatke. Jerkov je karijeru započeo kao katolički novinar, sa snažnim nacionalističkim uklonom. Ipak je izbegavao vojsku, pravdajući se bolešću srca (od čega je i umro, ali znatno kasnije). Mobilizovan je 1944 i ostatak rata proveo u Rijeci, ne učestvujući u borbama. Sa potučenom osovinskom vojskom povukao se u Italiju, delovao u emigrantskoj okolini i studirao. Od momenta njegovog javljanja u „L’Espressu” on je antiklerikalno orijentisan. Delovao je sa snažnih jugoslovenskih, čak unitarističkih pozicija. Nemam podataka kada je nastao taj njegov zaokret, ali čuo sam razne pretpostavke. Po jednima on je odmah u ustaškoj državi počeo saradnju sa narodnooslobodilačkim pokretom, pa je po zadatku otišao u emigraciju i onde delovao kao jugoslavenski agent, dok nije provaljen i onemogućen, pa se vratio novinarstvu. Po drugoj je pobegao, ali su ga odnosi u ustaškoj državi i posle u emigraciji okrenuli na drugu stranu. Možda u Beogradu postoje pouzdaniji podaci o tome. Bila je neka služba koja se time bavila.

U svakom slučaju, nasmejao sam se jednom elementu Vašeg pisma kolegi Matvejeviću. Jesam li dobro razumeo: ako je Jerkov raskrinkan kao ustaša, onda ne treba objaviti ni vest o njegovoj smrti. Da ne rastuži koga? Ima li još ustaša u Valjevu?

Da se vratim na valjevsku epizodu. Jerkov je u Valjevu, gde mu je otac službovao kao žandarm, završio nižu gimnaziju 1936. Prvi razred više gimnazije izgubio je (ne znam da li zbog neučenja matematike ili zbog ponašanja, pa i političkoga) 1937. Porodica ga je poslala u Travnik u franjevačku gimnaziju, gde je razred završio, ali je bio lepo zamoljen da ode bestraga. Vratio se u Valjevo, gde je 1941, radi rata, naprasno skraćena nastavna godina, pa su svi učenici završnog VIII razreda realne gimnazije promovisani po kratkom postupku, bez pravog polaganja mature. Sa tako stečenim svedočanstvom Jerkov je otišao u Zagreb, gde se u junu iste godine profesionalizovao kao novinar u „Nedjelji”, a u jesen je upisao studij medicine. Te sam podatke dobio od njegove udovice, ne garantujem za njihovu tačnost, nego samo da sam zapisao ono šta mi je rečeno.
Verujem da Vam je profesorica Jerkov već poslala biografiju svog oca. Molim Vas da mi pošaljete kopiju, da bih mogao da uporedim podatke.

Ako budete negde koristili podatke koje sam Vam poslao, molim da izostavite moje ime. Na mene možete da se pozovete tek pošto iz štampe iziđe Novinarski leksikon sa mojim člankom. I članak u Hrvatskom biografskom leksikonu biće javan tek pošto bude štampan VI tom tog izdanja.

Nadam se da sam ovim udovoljio Vašem nalogu.

***
U međuvremenu sam kontaktirao i mlađu kćer Antonija Jerkova, Janju. Obećala je da će mi poslati fotografiju svoga oca, ali to do danas nije učinila. Zvao sam još jednom ali sa istim uspehom. Obećanje sam dobio, fotografiju nisam.

– Beleška krajnje ličnog sadržaja: u ranoj mladosti imao sam učiteljicu Hrvaticu pa sam prvo naučio latinicu a tek posle ćirilicu. Iz nekih razloga u školske knjige upisan sam kao Živorad. Posle je, zna se već zašto, promenjeno u Živoslav. Sada živim u Italiji, a svakoga jutra kada idem na posao prolazim pored katoličke crkve, pa se mislim: kuku i lelek mene, kada jednom budem umro, pa kada me posle smrti budu dohvatili ovi NAŠI, razbiće me, a da pri tome ni jednu ružnu reč reći neće.

Zato nikako ne bi trebalo odlaziti iz Srbije.

Ili bi, naprotiv, baš zbog toga valjalo otići.

Pitam se, a odgovora još nemam.