Od Pahomija do Žuće „Manekena”

Tada je Goran Trajković, sudija vranjskog Organa za prekršaje, izrekao tu kaznu zbog navodnog podsticanja verske, nacionalne i rasne netrpeljivosti, a u vezi objavljivanja godišnjeg izveštaja Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji, što je, navodno, zasmetalo tužitelju – vojnoj pošti 3755 i izvesnom pukovniku Slobodanu Nikoliću. Kakva je to budalaština bila pokazalo se kasnije, kada je, nakon čuvenih „petooktobarskih promena” ta presuda obesmišljena, a novac vraćen ovom nedeljniku.

Međutim, promena režima nije automatski označila i kraj sudskih farsi u kojima su se na optuženičkoj klupi opet često nalazili novinari lista. Karakterističan je najsvežiji primer, od 2. decembra prošle godine, kada je sudija Opštinskog suda u Vranju, Ljiljana Stamenković, donela presudu prema kojoj se NIP „Vranjske” obavezuju da plate 400.000 dinara na ime naknade štete Draganu Stojanoviću iz Vranja, zbog, navodno, nanete duševne boli i patnje. Stojanoviću, inače kolporteru dnevnog lista „Danas” u Vranju, zasmetalo je što je bez pitanja objavljena njegova fotografija u jednom tekstu, pa je preko advokata podneo privatnu tužbu sa zahtevom da mu „Vranjske” plate 400.000 dinara. U obrazloženju je rečeno da se tuženi nije pojavio na ročištu, pa je sud, tek tako, na predlog tužioca, „doneo presudu zbog izostanka, a tužbeni zahtev usvojio u celosti”. Nije uzeto u obzir što urednik lista Vukašin Obradović nije mogao da se pojavi na sudu jer je bio iznenada službeno sprečen. Tako je odlučio sud, a da nije ni sagledao da nije reč ni o zloupotrebi privatne fotografije, jer ju je snimio sportski novinar „Vranjskih” na fudbalskoj utakmici, ni da se na njoj jasno vidi da Stojanović, u konkretnom slučaju, na javnom mestu, u ulozi navijača, pozira fotoreporteru. Pride što ima svedoka koji su čuli da Stojanović traži od novinara da ga fotografiše. Dakle, nije bilo intime ni situacije lične prirode koja bi zahtevala da za objavljivanje fotografije čovek bude pitan.

SUMNJA – Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo, kaže da mogućnost naknade novčane štete po Zakonu o javnom informisanju postoji. Međutim, ističe da se kod ovakvih slučajeva otvaraju mnogobrojna pitanja i da je problem mnogo dublji.

– Kao prvo - objašnjava Kovačević-Vučo - prestroge su zakonske odredbe koje se odnose na naknadu štete u vezi neovlašćenog objavljivanja fotografija, čime je otvorena mogućnost da se ljudi tuže zbog takvih stvari. Međutim, kada se zna da se kod nas u nekim medijima objavljuju izveštaji iz istraga, koji su po zakonu tajna ili bilo kakve druge informacije koje bi trebalo da budu predmet državne pažnje, zvuči prilično neuverljivo da vas sud u jednom relativno brzom postupku, u slučajevima koji su mnogo bezazleniji, osudi na tako drastičnu kaznu. I upravo visina te kazne, naročito kada se, na primer, uporedi sa kaznama koje dobijaju porodice poginulih za naknadu nematerijalne štete kao satisfakciju, otvara sumnju da pravi razlog kažnjavanja „Vranjskih” možda i nije ta fotografija. Tu, ipak, mora da postoji izvesna kategorizacija, da li je teža patnja koju neko pretrpi kada mu se desi da izgubi člana familije greškom države ili neovlašćeno objavljivanje fotografije. Ja bih možda sve to povezala sa onim što su proteklih godina pisale vaše novine i bojim se da slučajno nije reč o nekoj novoj vrsti progona. Visina kazne, ponavljam, u meni stvara sumnju da se ipak radi o politici prema vama.

Predsednik NUNS-a Milica Lučić-Čavić, nije skrivala da je zgranuta odlukom suda u ovom slučaju.
– Za mene je potpuno neuobičajeno da se dosudi takva kazna, samo zato što je jedan od navijača slikan na fudbalskoj utakmici. Pa onda bi ceo stadion, u svakoj sledećoj situaciji, mogao pristojno da finansijski profitira. To je besmisleno. Ja se ne čudim čoveku koji je podneo tužbu. Verovatno ima svoje razloge. Čudim se sudu i visini kazne, ne želeći da se nimalo mešam u rad sudova, jer smatram da oni treba da budu nezavisni, kao i naše udruženje - kaže predsednica NUNS-a.

Međutim, u ovom procesu, izgleda, sve ulazi u ponovni postupak, po žalbi „Vranjskih”, pa će se onda valjda konačno utvrditi prava istina.

U drugom sudskom procesu, koji je okončan neposredno pre pomenutog, sudija Opštinskog suda u Vranju, Marina Anđelković, osudila je 21. novembra prošle godine novinarku „Vranjskih” Valentinu Milenković, sa kvalifikacijom „krivično delo klevete”, na novčanu kaznu od 15.000 dinara, nakon privatne tužbe potomaka Riste Simonovića Gočobana, nekadašnjeg direktora Istorijskog arhiva u Vranju. Novinarka je u tekstu pod naslovom „Volja testamenta”, prema proceni suda, navodno iznela neistine o pokojnom Simonoviću, napisavši da je u vreme kada je u Vranju gorela zgrada starog Pašinog konaka ovaj „odnosio arhivsku građu kući”, te da „ni svojoj deci nije davao da je razgledaju iako je skupljao 70 godina”. Biće da je ovo poslednje bilo presudno, jer su se članovi porodice Simonović odmah „požalili” na „povredu časti i ugleda”. A što se tiče prvog dela, sud je kao povredu časti okarakterisao odnošenje građe kući u vreme požara, iako se iz teksta teško moglo zaključiti da je to bilo i trajno zadržavanje građe, a ne spasavanje od vatre. Celo obrazloženje presude bilo je potpuno neuverljivo, na osnovu iskaza sadašnjeg direktora arhiva koji je bio izvor informacija za veći deo teksta, a onda na sudu porekao da je bio izvor za „problematične” delove teksta. Jedino je dokazano da zgrada arhiva nikada nije gorela, što je i sama novinarka u ispravci kasnije demantovala.

SKRETANJE PAŽNJE – U nekoliko aktuelnih sudskih procesa protiv „Vranjskih”, započetih prošle godine, jedan od značajnijih je i onaj koji se vodi po tužbi vladike vranjskog Pahomija protiv glavnog i odgovornog urednika Vukašina Obradovića i novinara Gorana M. Antića. Pahomijevi advokati su u tužbi naveli da su tekstovima objavljenim u vezi afere homoseksualnog zlostavljanja četvorice dečaka od strane vladike, Obradović i Antić počinili krivično delo klevete. Po navodima tužbe, u tekstu je izneta neistina da je vladika Pahomije sredinom devedesetih godina prošlog veka bio podvrgnut crkvenom sudu, pa oslobođen optužbi, zbog sumnje da je izvršio isto delo. Time su mu, kako je navedeno, narušeni dostojanstvo ličnosti i moral, iako je vladika kasnije uglavnom izbegavao sva sudska ročišta i u vezi zvanične optužbe na njegov račun od strane tužilaštva za bludne radnje nad maloletnicima, ali i u postupku gde je on tužio novinare. Čak se nije ni potrudio da dođe i dokazom potkrepi da nije procesuiran od strane Crkve. Uglavnom, ta Pahomijeva tužba je okvalifikovana kao jedan od mnogobrojnih pokušaja skretanja pažnje sa slučaja zlostavljanja dece.

I na kraju, protiv urednika Obradovića i novinara Slavomira Kostića tužbu po kojoj se vodi i sudski proces, podneo je Đoka Atanasović, vlasnik privatne benzinske pumpe u Vranjskoj Banji. Njega je prethodno tržišnoj inspekciji prijavila jedna osoba, tvrdeći da u rezervoare sa benzinom doliva vodu. Novinar Kostić je u članku pod nazivom „Čekajući sunce” pisao o tom slučaju. Atanasović je kasnije uz tužbu priložio nekakav dokaz da mu je inspekcija petnaestak dana pre nego što je prijavljen kontrolisala rezervoare, ali se i tu, naravno, može postaviti pitanje verodostojnosti i vremena kada je voda dolivena i još mnogo toga.

Dakle, od Žuće „manekena”, preko Pahomija do Đoke pumpadžije. Svaka tužba je priča za sebe ali i svedočanstvo o poziciji lokalnih medija u „oslobođenoj” Srbiji. Zaključak izvedite sami.