Loading article...
Valjevu je ovog leta vraćen Dom vojske (nekadašnji Oficirski dom, Dom JNA i sl.), doduše uz priličnu cenu u koju valja računati i ulaganja u temeljnu obnovu tog zdanja.
Valjevu je ovog leta vraćen Dom vojske (nekadašnji Oficirski dom, Dom JNA i sl.), doduše uz priličnu cenu u koju valja računati i ulaganja u temeljnu obnovu tog zdanja.
U pitanju je zgrada na jednoj od najinteresantnijih lokacija u gradu, koju su još pre 80 godina njeni protagonisti odlično postavili i za nju onda odvojili priličan plac. Toliki da omogućuje njeno eventualno proširenje a da vrednosti samoga objekta ne budu ugrožene. U pitanju je, uz to, reprezentativno zdanje, s mnogo razloga oglašeno za spomenik kulture. Malo je tako vrednih građevina ne samo u Valjevu nego i u dugim srbijanskim varošima ovakve veličine i ovakvoga značaja.
Neophodno je, otuda, da se donosioci odluke o budućoj nameni Oficirskog doma oslone na znanja i viđenja što većeg broja kompetentnih ljudi, pre svega između nas Valjevaca. Ljudi od značajnoga iskustva i sa znatnim rezultatima u svojim biografijama, takođe i onih pred kojima je budućnost.
Nije sramota pitati, sramno je donositi pograšne odluke. Ukoliko se sada donese pogrešna odluka o budućnosti valjevskog Oficirskog doma – njene posledice će biti dalekosežne.
Svesni važnosti toga odlučivanja, uredništvo Revije „Kolubara” zamolilo je desetinu Valjevaca da na početku debate o tome iznesu svoja viđenja o mogućoj budućoj nameni Oficirskog doma. Tom temom bavićemo se i u narednim brojevima.
Pet pitanja i dva predloga
|
Oficirski dom - kratak istorijat Osvećenjem temelja, učinjenim 18. avgusta 1929. godine, počela je u Valjevu gradnja Oficirskog doma. Otvoren je 12. oktobra 1930. Projektovao Veljko Milošević iz Beograda. Tadašnji komandant Drinske divizije i najzaslužniji za taj graditeljski poduhvat bio je Vladimir Belić, na toj dužnosti je i proizveden u čin divizijskog generala. U Drugom svetskom ratu Oficirski dom je za svoje potrebe preuzela okupaciona vlast a sa njom i Srpski dobrovoljački korpus. Za to zdanje je 15. septembra 1944. vođena žestoka borba partizana i ljotićevaca. U jesen 1944. godine, po uspostavljanju nove vlasti, Oficirski dom je pretvoren u Dom kulture. Tu je, 31. decembra 1944. godine, osnovana i u tom prostoru izvesno vreme radila Gradska knjižnica i čitaonica sa početnim fondom od oko 2.500 knjiga. Posle nekoliko godina Oficirski dom je vraćen vojsci uz novo ime – Dom JNA da bi devedesetih godina bio preimenovan u Klub vojske. Proglašen je 1990. za spomenik kulture. Sredinom 2000. godine povedena je akcija za obnovu i rekonstrukciju Doma ali je ubrzo i sasvim utihnula. U dugotrajnom razdoblju, od izgradnje 1930. do otvaranja Doma kulture 1960. godine, Oficirski dom je predstavljao najpodesniji prostor za izvođenje mnogobrojnih umetničkih programa i središte društvenog života Valjevaca. |
U vezi sa razmišljanjima šta raditi sa Oficirskim domom u Valjevu mislim da ima mnogo „prethodnih pitanja” na koja bi trebalo dati odgovore pre nego što se donese odluka o budućoj nameni ove zgrade i ovoga prostora. Čini mi se da nije suvišno da sami sebi postavimo nekoliko prozaičnih pitanja i pokušamo da na njih odgovorimno. Neka od njih su:
1. U kakvom je građevinskom stanju zgrada i koliko bi koštalo da se vrati njen prvobitni izgled i spolja i unutra?
2. Da li prostorije po svojoj funkcionalnosti i gabaritu mogu omogućiti razmatranje različitih opcija buduće upotrebe ovog prostora?
3. Šta su potencijalni „izvori finansiranja” radi privođenja nameni postojeće zgrade i prostora i kako eventualni izbor namene utiče, osim na zadovoljenje određenih potreba građana, i na širinu potencijalnih izvora finansiranja? Da li je to samo gradski budžet ili se može računati i na republički? Da li izbor buduće namene opredeljuje i mogućnost povlačenja značajnijih sredstva evropskih fondova ili nekih drugih međunarodnih donatora? Da li buduća namena objekta i prostora može biti interesantna i za neki od oblika javno-privatnog partnerstva? Paralelno razmatranje mogućih namena, potrebnih sredstava i izvora sredstava je od izuzetne važnosti kako bi izbegli „zidanje Skadra na Bojani” i situaciju da kada objekat najzad bude priveden nameni zaključimo da ga je vreme pregazilo, da niti je funkcionalan niti lak za eksploataciju. To nam sigurno ne bi prijalo posle toliko dugog čekanja da se pravni status ove imovine reši.
4. Šta nam služi kao reper kada se odlučujemo za neku od opcija? Zapravo, pitanje je između kojih se opcija mi opredeljujemo i na osnovu čega se opredeljujemo za neku od njih? Koji su to kriterijumi i filteri kroz koje skeniramo moguće namene i šta je to što dominantno determiniše taj izbor?
5. Nije nevažno ni opredeljenje za finansiranje buduće namene objekta i prostora „u ekspolataciji”. Da li će se eksploatacija objekta i prostora finansirati sredstvima lokalnog budžeta ili će on biti finansijski samoodrživ? Koliko god možda izgledalo da je to pitanje banalne prirode, iskustvo i praktični primeri nas uče da kad god se o tome nije razmišljalo u startu, kasnija eksploatacija je bila problematična kako u pogledu kvaliteta i obima programa tako i u vezi sa troškovima održavanja objekta i prostora.
Mišljenja sam da u ovom trenutku niko nema odgovore na ova pitanja a ako ima nekog ko ih ima onda javnost s tim nije upoznata. A bilo bi dobro da ih imamo. Bez njih ono što bih mogao „na slepo” reći je da bi bilo lepo da se Oficirski dom sa svojom lokacijom i pratećim raspoloživim prostorom koristi multifunkcionalno. Zato ću, umesto konkretnog predloga buduće namene Oficirskog doma, dati dva pragmatična predloga koji mogu pomoći da se dođe do opcije oko koje će u verovatnom nedostatku opšteg konsenzusa ipak postojati visok nivo saglasnosti i za koji nas neće boleti glava u budućnosti.
Prvo, neophodno je formirati neveliki multidisciplinarni tim koji bi mogao da da odgovore na gore navedena, takođe i na sva druga relevatna pitanja vezana za ovaj izbor.
Drugo, ne manje važno je – izbor predloga i odluke buduće namene Oficirskog doma vremenski oročiti. Smatram da taj rok ne bi smeo da bude duži od godinu dana a rok do polovine naredne godine čini mi se optimalnim.
Slobodan Boban Ilić
Najbolje je - višenamenski centar
Povodom članka „Najbolje je - da bude biblioteka” iz prošlog broja Revije
Sedamnaest nabrojanih razloga, kada se objektivno sagledaju i analiziraju, pre su ralozi za to da Oficirski dom ne bude biblioteka, nego da bude.
Većina navedenih razloga (pod brojevima 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 9, 10, 13, 14, 15, 16 i 17) su više-manje uopšteni i nikakve veze nemaju sa prednostima koje bi BAŠ OVA zgrada imala nad drugim objektima, naročito nad NAMENSKI NOVOSAGRAĐENIM. Čak su tu navedene i neke mane ovog objekta (na primer razlog broj 7: veoma je teško nešto moderno napraviti u starom nenamenskom objektu).
Znači, ostaju samo razlozi 8, 11 i 12, ali oni nisu dovoljni, a ni ispravni, pa čak su i protivrečni sa drugim razlozima.
Tako, tačno je da bi Dom armije pružao velike mogućnosti za PROŠIRENjE i DOGRADNjU (razlog 8). Ta dogradnja bi bila NEOPHODNA da se zadovolje bazične potrebe biblioteke jer raspored prostora Oficirskog doma to ne pruža. Ona je uslov i da se ispune potrebe za upotrebu ovog prostora u niz drugih namena, navedenih u razlogu broj 11, koje bi se primenjivale paralelno sa bibliotekom.
Medjutim, s jedne strane, to onda ne bi bila biblioteka već interdisciplinarni kulturni centar. A ako se to ostvari, potrebe biblioteke bi otišle u drugi plan. I opet ništa od moderne biblioteke kojoj se teži, a koja je i te kako potrebna. Tu bi delatnost biblioteke bila usputna, prateća aktivnost, a ne obratno.
Istovremeno, da bi Oficirski dom bio u višenamenskoj upotrebi, neophodno je u potpunosti sačuvati njegovu salu, što znači ne uvoditi je u klasične bibiotečke namene (nemoguće je da nešto bude istovremeno i čitaonica, sa stalažama, knjigama i stolovima i stolicama i pozorišna i koncertna dvorana). Tako Biblioteka ne bi imala ništa više prostora nego što ga danas ima i potrebe za dogradnjom i proširenjem bi bile još veće. A u tom slučaju (proširenje – dogradnja) celokupan objekat bi ostao bez dobrog dela bašte kao prostora za druga raznovrsna dešavanja što je navedeno kao razlog 12.
I na kraju, što nije najmanje važno: rekonstrukcija starog, zaštićenog zdanja, po svim konzervatorskim uslovima koji bi u velioj meri ograničili uslove za egzistenciju moderne biblioteke, uz dogradnju i proširenje... Sve to bi DALEKO VIŠE KOŠTALO nego izgradnja nove zgrade. A Biblioteka ne bi dobila sve neophodne uslove kakve bi mogla da ima u nameski projektovanom objektu.
Zato je daleko bolje rešenje – za Biblioteku i Oficirski dom, takođe i za Valjevo i za Valjevce – sagraditi novu zgradu biblioteke. Namenski projektovanu, shodno savremenim uzusima. Ali, što je veoma važno, ona mora da bude zasnovana na realnim potrebama a ne na megalomanskim nerealnim vizijama.
To bi – em manje koštalo, em bi za Biblioteku bilo funkcionalnije.
A šta sa Oficirskim domom? Pa upravo ono što je navedeno u razlozima 11 i 12, ali uz izostavljanje bibliotečkih sadržaja: multifunkcionalni centar za veoma širok spektar kulturnih aktivnosti, koje bi se odigravale u postojećim gabaritima. Zahtevale bi samo rekonstrukciju, ali ne i dogradnju. Kamerna višenamenska sala za pozorišne, koncertne i slične aktivnosti, gradska galerija (koja bi se povremeno i izdavala), kancelarije za umetnička udruženja (sa stimulativnom kirijom) i druge organizacije (sa punom kirijom), kao i profitna knjižara sa prodajnom galerijom i antikvarnicom, restoran sa letnjom baštom... i drugi srodni sadržaji koji bi dofinasirali neprofitne vidove upotrebe ovog prostora.
Neko upućen i dobronameran (dobijeno elektronskom poštom)
