Loading article...
O tome će jednoga dana kazivati feljtoni, knjiga, dokumentarni film, istorija novinarstva, ali ne danas. Danas je jedva moguća beleška uz vest da je umro novinar Danilo Ružić.
O tome će jednoga dana kazivati feljtoni, knjiga, dokumentarni film, istorija novinarstva, ali ne danas. Danas je jedva moguća beleška uz vest da je umro novinar Danilo Ružić.
Jer danas čak ni mladi novinari nisu upućeni u stvaralaštvo prethodnika koji su obeležili skoro pola veka novinarstva posle Drugog svetskog rata. Ne samo zato što predanja nisu prenošena s kolena na koleno, već su se društveni lomovi prelamali preko kolena, pa tako i pamćenje.
Danilo Ružić je u pomenutom vremenu bio jedan od nekolicine najboljih reportera.
Reportaža je tada smatrana za najviši oblik novinarskog izražavanja. Ako nije bilo talenta, to se nije moglo naučiti. Osim činjenica, u reportažu se unosi osećanje, slika, muzika i stav koji iz pomenutog proizilazi.
Danilo Ružićje bio majstor reportaže.
Tek će se dokazati da je posle gusala, pa knjiga-godišnjaka-kalendara u devetnaestom veku reportaža u dvadesetom bila sledeći oblik prosvetiteljstva naroda. Zamena za knjige do kojih se, bilo zbog čega, teže dolazilo.
Danilo Ružić je završio kraljevu vojnu akademiju (potporučnik na belom konju) a po oslobođenju od generala Koste Nađa dobio naređenje da postane novinar.
- Razumem! - rekao je mladi oficir.
Vazda mi je bilo čudno kako vojnik može biti tako širok u pogledima, radoznao, obrazovan, pitke rečenice, razbarušen - a nije me čudilo što je disciplinovan, čovek od reči, pouzdan, što mnogi od nas nisu.
Kao poletarac u novinarstvu, čitao sam njegove tekstove u „Ilustrovanoj politici”, posle u „Dugi”, a danas, pretražujući po Internetu da li se i šta se pod njegovim imenom podvodi nađem, između ostalog, da mu je zagrebački „Vjesnik” za svoju šezdesetogodišnjicu ponovio reportažu sa zemljotresa u Skoplju povodom kojeg su imali angažovanih nekoliko najboljih reportera tadašnje Jugoslavije, tog vremena.
Da je živ, Danilo Ružić bi se sada nasmejao, iskreno. Otkud ja na tom Internetu?
Danilo Ružić je bio stamene građe, oduvek kratko podšišan, onako kako je danas u modi. Bio je biciklista na duže staze, ali je umeo i da popije.
Povezivao je nepovezivo. Bio je sportista i boem, otac koji je preuzeo ulogu majke, odgovoran, ali nasmejan.
Nikog nije opterećivao sobom, ali se u mnoge sudbine unosio da bi pomogao.
Njegovi tekstovi, sabrani u knjigu, u formi romana, ili, bolje rečeno, neobične knjige, nisu još objavljeni.
Iza njega je ostao neizbrisiv pisani trag, kćerka Branka, unuk Vuk i Filip.
