Povratak pesnika

Posle skoro dvadeset godina ćutanja, ponovo se oglasio pesmama za odrasle (u međuvremenu je objavio četiri zbirke za decu) pesnik Milojko Srećović, sada izabranim i novim pesmama u zbirci „Kameni dvojnici”. Iz perioda 1980-2000. autor je sam izabrao i dopunio novim pesmama 44 poetska ostvarenja. Naziv knjige je dobijen sažimanjem naslova dve prethodne poetske zbirke: „Kamena zvona” (1980. i 1982) i „Naši dvojnici” (1982). Time je formalno naznačen kontinuitet poetskog stvaranja privremeno odsutnog pesnika iz književne javnosti s kraja proteklog veka.

U knjigu nas uvodi ljubavna pesma „Kamena zvona” koja je karakteristična za autorov pesnički postupak. Slobodni stihovi, grupisani u strofe, različitog obima, sa gradacijski zategnutim dramaturškim lukom koji uokviruje, obično kraću lirsku pesmu, stilska je karakteristika skoro svih pesama ovog autora. Ume on da stvara i pesme tradicionalnih metričkih pravila, primenom rime i prepoznatljivog ritmičkog obrasca i poznate melodije. Tako je nastala i jedna od najlepših pesama - „Za V. S.” Čini nam se da su ovom pesniku potrebna neka ograničenja pesničkih sloboda jer tako misao usmerava prema jednom predmetu i istoj ideji. I tako nastaje celovitije umetničko delo.

Postoje, uslovno rečeno, tri glavne teme ove poezije: ljubav, čovekova sudbina i tajnovitost sveta. Pri pesnikovom oblikovanju tih motiva, stalno je prisutna njegova zamišljenost nad pojavama i zbivanjima. Zato Srećkovićeve pesme uvek nose neku poruku, najčešće jasno izraženu, a ponekad skrivenu u simbolima. Recimo, simbol tradicionalnog je kućno ognjište, a čovek u istoriji javlja se kroz glas neke nedovoljno jasne priče koja dopire iz dubina prošlosti, slično glasu bajalica. Po tome je, kao i Vasko Popa, i ovaj pesnik našao oslonca u srpskoj narodnoj lirskoj poeziji. Otud je preuzeta i melodija i ritam, pa i simbolično oneobičavanje životnih pojava.

U nekim pesmama se prepliće više motiva, pa ih je zato teško klasifikovati. Ljubavna pesma privlači temu prolaznosti, pesma o prirodi - temu tajnovitosti svega vidljivog i onostrano naslućivanje, a prošlost ne može da opstane bez sadašnjeg odraza u svesti lirskog subjekta. Ipak, u svim pesmama zajednička je ideja o propadljivosti svega ako nije oblikovano umetničkim činom, ako je svedeno na fizičko, materijalno trajanje, a nije se oplemenilo duhovnim zrakom. Posebno časno mesto u umetničkom oplemenjivanju sveta ima poezija, koja je u stanju da identifikuje i neutrališe zlo, inače prisutno u svim čovekovim naporima da se svet učini boljim.
Pored već navedene pesme „Za V. S.”, čini nam se da se umetničkim dometima, iskrenošću i doživljenošću, ističu i ove ljubavne pesme: „Nesporazum”, „Kamena zvona” i „Dan kasnije”.

Ako se prati pesnikov razvoj, od prvih objavljenih do pesama iz poslednjih godina, vidan je napredak u zrenju poetskog izraza Milojka Srećkovića. Od prilično zatvorenih, često hermetičkih iskaza, pesnik se sve više otvara prema jasnosti, a zatim, i sve sažetije i sa viškom jezičkog značenja izražava misli i osećanja. A to znači da je pesnik otkrio svoj, originalni izraz i svoje tematske oblasti.