Pucanj

Grobnu tišinu je narušio pucanj koji se razlegao Kolubarskom dolinom.

Zvuk se rasprostro povrh dremljivih obronaka Maljena i Povlena, pa sve preko Jablanika i Medvednika tamo, što se svojim istočnim stranama blago spuštaju u ravnicu pored Kolubare, i zapljusnuo usnule šume Istočne Bosne. Neke divlje zveri su samo podigle glavu. Drugi se krak, pak, opružio pravo niz Kolubaru, da bi, sve plašeći vrane i švrakeljice, isčezao negde dole prema Beogradu, u kolubarskom sivilu. Odjek se dugo prolamao i valjao iznad kukuruzišta oko Valjeva Belog, a u vazduhu se naslućivaše skori dolazak zime¹.

***
Hajduk Dragoljub Bojović pred streljačkim vodom Dok je u jednu zoru 1925.² pred streljačkim strojem mlađani Bojović bio zabavljen brojanjem ljutih osa, koje su iz usijanih puščanih cevi izletale (tražeći njegovo srce), dok mu je duša lebdela negde osim sveta i vremena, negde između života i smrti, jedna bezazlena, a dugo skrivana i tako opasna misao, ona o večnom životu i oproštaju greha, skotrljala se dole i kao zmija otpuzala kroz travu, tamo prema Kolubari. I pre nego što je iko uspeo da trepne, sa obližnje topole poletele su dve pokisle vrane, pa leno i sporo nestale tamo, u kolubarskoj izmaglici³.

Dok je brojao sitne, vrele metke, osetio je kako mu se nešto neobično prikrada kao lopov i oko vezanih nogu mota i mrsi, poput mačke mazno i umiljato; osetio je kako se kroz vlažnu travu nešto šunja, nešto nepoznato i neshvatljivo kao večnost ili smrt, sporo i lagano, skoro neprimetno, pa se samo čeka da preda nj iznenada bane kao onaj poslednji trenutak⁴.

Kažu da je u tom času mogao da čuje, pošto se ona misao o večnom životu, pokunjena i bez snage, tiho smirila u travi, kako negde gore, na dalekom tamo severu, pahulje lepršaju kroza svemir5, ali ne i gakanje vrane u kolubarskoj magli.

Odjednom, neočekivano, ukazala mu se nad Serbijom Lepom zvezdana noć kako se kruni i jata zvezde kako Kolubarom prema Beogradu dole otiču i bljeskaju kao ribe na mesečini. Kroz puščane cevi i upale oči žandara onih, koji su nasuprot njemu raskoračeni i zaustavljenog daha stajali, uspeo je da vidi nešto zastrašujuće i veličanstveno u isto vreme – kažu, umorno lice Boga.

Mlađani Bojović pokuša da zakorači napred, da presretne one sitne zolje, da ih u jednu šaku kao muve pohvata...

Kasnije, mnogo godina kasnije, jedan beznačajni srpski prozni na marginama svoga rukopisa napisaće kako su u tom trentku, dok je telo malađanog Bojovića niz kolac onaj klizilo, negde tamo u daljini počela da se pale volšebna svetla onoga sveta, dok je iz Svemira dopirala zavodljiva pesma mladih i neosedlanih vetrova. Zvona na Valjevskoj crkvi Pokrova Presvete Bogorodice su se uznemirila i počela sama od sebe da kao luda zvone.

Nad Serbijom se budio novi dan.

I dok se uspavana Srbija postepeno budila, pred njim se smrt otkrivala tiho i čarobno kao najlepši cvet i kao velika tajna. Umesto konjanika na bledozelenom konju⁶, preko nebesa nad Serbijom Lepom se provezla Princeza (mada su mnogi zvera umesto nje očekivali); u lakim kočijama, sa kanda podrugljivim smeškom i zavodljivim pogledom. Kao da se na nju samo čekalo.

(Čile, za rođendan ti šaljem):

Kolubarske vrane u daljini pod velikim kolubarskim nebom.

Žabe i punoglavce u kolubarskim plićacima.

Kroz mokar vazduh i retko žbunje ostatke predhodne noći kako se migolje.

I gube tamo negde po kolubarskim vrbacima.

Mladice leske.

Koje drhture.

Lišće graba i retke kišne kapi.

Krupne i teške, kao olovo.

Blato.

Jesen u Kolubari Gornjoj.

***

Mlađani Bojović pokuša da zakorači napred, da presretne one sitne zolje, da ih u jednu šaku kao muve pohvata...

Veruje se, vamo u Kolubari Gornjoj, da bi u naumu svome svakako i uspeo, samo da u zlom času, u trenutku odsudnom, pogled uvis podigao nije, gore prema nebesima, i zagledao se u one kočije. Učini mu se da mu Princeza maše, pa u trenu ugleda blago majčinsko lice (iako ga ranije nikada video nije). Njegovo srce, nestašno i lakoverno poput srne, poput ptičice iz ševara običnog, srce mlađanog Bojovića, pokuša da uzleti. Da kao prepelica prhne u suton. U kolubarsko sivilo. U tom trenutku on poznade kako pravda, ona Božanska iliti Kosmička pravda svejedno, može biti tako relativna, mada je znao (još od kad su mu Švabe oca na Drini tamo ubile) da pravda koja se ne izvrši nikakvog smisla nema. U času mu se učini da je nebo tako blizu i on podiže ruku.

Negde iz davno zaboravljenih dubina prošlosti, iz teškog zaborava i najdonjih temelja srpskog bića, odzvanjale su čudovišne reči i širile se Serbijom: Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka⁷.

Mlađani Bojović pade u blato.

¹ Čile, kaj veliš za ovi Kurtz Beschreibung dolaska zime! Ni reči o ladnoći! Ni reči o studeni duše. Kanda čororo iz Joyce-a. A!?
² Fakat. 23. oktobra, u zoru, u Popučkama, pored puta Valjevo – Beograd, streljan je razbojnik Dragoljub Bojović, u narodu prozvan hajdukom. Masa radoznalog sveta posmatrala je streljanje, a mesto izvršenja kazne prozvano je Bojovića grob. Imao je 22 godine. (Z. Ranković: Valjevski kraj u XX veku, Valjevo, 2002).

³ Čile, nećemo valjad noćas morati o pesničkoj slici i kolubarskom tupilu.

⁴ Možda je čuo kako se u bašti iza stare očeve kuće, još dok je dečačić bio, nešto kreće, šunja i obilazi oko stabala jabuka i oko drvene kapije i perde nečujno, neprimetno i sporo kao smrt. Ona, ovozemaljska.

⁵ Njegova je duša zaronila u prostranstva u kojima prebiva beskrajno mnoštvo mrtvih... I dok je slušao kako pahuljice lepršaju kroz svemir, njegova je duša polako gubila svijest, a snijeg je lagano padao na sve žive i mrtve, lagano, kao što dolazi posljednji kraj. (James Joyce, Mrtvi).

⁶ Pošto je otvoren četvrti pečat, Jovan vidi bledog konja. „I videh”, piše on, „i gle, konj bled, i onome što sedeše na njemu beše ime smrt, i pakao iđaše za njim; i njemu se dade oblast (vlast) na četvrtom delu zemlje da ubije mačem i glađu i smrću i zverima zemaljskim” (Otkrovenje 6:7-8).

⁷ Na ovom mestu Uvaženom se čitaocu dozvoljava da samoinicijativno doturi: one reči od kojih čitava Serbija i dan-danji strepi.