Put kojim se ređe ide

opisnica: Valjevo

Autor: Slobodan Ogrizović

Tekst je originalno objavljen u listu Danas, 10. avgusta 2015.

Kada idete na Taru, a iz Beograda, pred vama je toliko različitih i zanimljivih pravaca i puteva, da je zaista šteta ići onim "klasičnim" putem: Ibarskom, pa Valjevskom magistralom, a onda na Debelo brdo. Za prave ljubitelje prirode, za radoznale i za one koji nisu alergični na loše srpske puteve (takvi, u stvari, nikuda i ne putuju), postoji još čitav spektar puteva i puteljaka (da ne pišemo ovde na koliko se sve načina može iz Beograda stići do Valjeva!) do Tare.

A kad dođete u Valjevo, možete da uradite sledeće: Krenete uzbrdo, pa pored spomenika Stjepanu Stevi Filipoviću (16 metara visok, čuveni spomenik narodnog heroja, raširenih, uzdignutih ruku stegnutih u pesnice), a zatim vijugavim putem do manastira Ćelije, pa zatim i do Lelića. Divni manastiri, divne crkve, a porte su svakoga puta sve lepše i lepše.

Tu negde je i poslednja radnjica, odavde pa sve do sela Varda, gde uz kafu možete čuti kako se nekada davno odlučivalo koji će biti glavni put od Valjeva ka Tari, sve uz asistenciju Milke Planinc (!) I put ode preko Debelog brda, a ovaj drugi pravac preko Taora i Varde, ni dan danas nije potpuno završen. A tu možete čuti i kako su nekad kiše i oluje dolazile iz Bosne, a danas znaju da dođu i od Kragujevca. Put nastavlja do Donje Leskovice pa do Mravinjaca i Taora. Na brdu iznad Mravinjaca možete videti predivnu kamenu kuću - tvrđavu - vlasnika Slobodana Pejovića, arhitektonsko i umetničko delo Blagote Pešića. Kamen iz Podbukova, hrastovina iz Srema, borovina sa Zlatibora, ljiški peščar - sve je tu. A pogled - ka pola Srbije, ka Divčibarama, ka Kosjeriću, i ko zna dokle sve seže taj pogled kad je vedar dan. (Eto, ako gospodin Pejović pročita ovu dopisnicu, možda me i pozove na kafu kad sledeći put naiđem u Mravinjce?) Tu odmah, stižete i u Taor, a odatle, ko ima vremena, može da prošeta i do Taorskih vrela, ili da krene na drugu stranu - i da se popne na Mali Povlen, na 1347 metara visine! I začudo, iako je Mali, ovaj Povlen je viši od Velikog - koji je narastao samo do 1271. metra.

E sad, negde iza Taora kreće 12 kilometara makadamskog puta, uglavnom odličnog, sa pomalo krupnijeg tucanika, ali taman da možete bezbrižno da vozite tridesetak na sat. Okolo - uživanje od pejzaža, prava zabava. Ne samo zabava, već i Zabava, kako se zove istoimena rečica koja protiče ovim predelima, skoro presahla na ovim julskim vrućinama. Ubrzo stižete do asfalta, pa do sela Varda, gde se odmah sa puta može videti vedro oslikana škola "Jordan Đukanović", odmah uz nju i spomenik Jordanu, nekadašnjem komandantu Crnogorske čete Užičkog partizanskog odreda, a tu je i česma podignuta u spomen ratnicima 1912-1918. godine. A po celome kraju mogu se videti bezbrojni zasadi malina i kupina, koji polako osvajaju nekadašnje šljivike. Iz Varde možete u Kosjerić, a ako krenete gornjim putem, desno, uz još 5 kilometara makadama, dolazite i u Jakalj, pa sve do Božine kafane ("Božinac"), gde možete da razmislite da l' ćete za Užice, da l' za Bajinu Baštu. Ovim potonjim putem stižete ubrzo i u dolinu, do Kostojevića, pa do Duba, i - eto vas časkom u Bajinoj Bašti, pa na Tari.