Ratovanje (I)

Zarobljenici u Valjevu

Juče po podne saslušani su četvorica au­strijskih vojnika koji su ranjeni i za­ro­bljeni kod Zabrežja. Od njih četvorice dv­ojica su Mađari, jedan je Nemac, a jedan Po­ljak. Srpski ne zna nijedan pa su ih mo­ra­li saslušavati preko tumača.

Oni izjavljuju da su austrijski of­ic­iri u pravom čudu i besni zašto Srbi ni­ka­ko ne odgovaraju na onu silnu pucnjavu s nji­hove strane, pa to tumače tako da ili Sr­bi štede svoje metke ili su se povukli u unutrašnost. Ovu drugu pretpostavku of­iciri uporno puštaju kroz vojsku, pa ta­ko nalaze vojnike koji za veliku nagradu pr­ihvataju da kao izvidnica pređu na sr­psku stranu. Ali se ni jedna od tih pa­tr­ola do sada nije vratila.

(Politika, 27. jul 1914)

Prvi zarobljenici

26. ov. m-ca dovedeni su u Valjevo, pod pr­atnjom žandarmerije, pet austrijskih za­robljenika i to: jedan kaplar i tri re­dove. Jedan od njih, i to kaplar, ranjen u le­vu ruku ali ne tako jako. Ovi su vojnici bi­li poslati u patrolu, prešli su ča­mcem kod Umke 25. ov. m-ca, ali su tu op­až­eni od naših i zarobljeni. Sve je to bi­lo za vreme borbe kod Umke 25. ov. m-ca.

(Velika Srbija, 28. jul 1914)

Sjajna pobeda

Srpska vojska na Ceru i Jadru dobila je ve­liku bitku. Neprijatelj se povlači na ce­lom frontu. Naše trupe snažno gone ne­prijatelja. Neprijatelju su naneseni ve­liki gubici. Plen je znatan. Očekuju se de­ta­lji.

(Samouprava, 9. avgust 1914) (Iz Kalendara za 2013, str. 58)

Među ranjenicima

Mladenovac, 8. avgusta

Očevidci i prvi vesnici krvave bitke u Podrinju tu su, u mladenovačkoj st­anici. Ima ih od oficira do redova. Svi su u jednom vozu, izmešani među so­bom, kao što su bili i u ratu bez odvajanja. Ni­gde jauka ili stenjanja, sve se trpeljivo sn­osi mada ih ima teško ranjenih: ra­zb­ij­ene glave, prebijenih kostiju u nogama i ru­kama, ili rebara.

Posmatram, dalje, i neke u seljačkom od­elu, ranjene opet u ruke. Od kuda oni tu? – Sigurno su nabasali pri obilaženju sv­oj­ih imanja u Jadru na neprijateljske ku­rš­ume.

- Jok, veli mi jedan bolničar, koji je in­ače rodom sa sela. Otuda su blizu Va­lje­va, pa kad smo ih preneli u Valjevo a oni ot­išli jedan čas do kuća, pa preobukli ru­bine mesto vojničkog odela.

I za to su imali kad!

- Je li ti teška rana, pitam jednog Ci­ga­n­ina otuda iz Bogdanovice, sela blizu Uba.

- Ne boli me, znaš, samo je velika. Da me bar brzo prođe, te da mogu da sviram i za­radim koju paru.

Pored njega je „njegovo ćemane”, koje je no­sio sobom čak i za vreme borbe i koje ni­je zaboravio ni onda, kada je ranjen u tr­buh pao.

Polako, vrlo laganim hodom krenuo se voz u noć iz Mladenovca u Niš. Mašina je leno brektala, puštajući od sebe crn dim u pomrčinu, dok se sa vagona, koji je po­slednji izlazio iz stanice, čula neka la­ka pesmica, koju su pevali ranjenici...

(Politika, 11. avgust 1914)

Valjevo-Zavlaka

Od ranog jutra vreva po ulicama. Ša­ren­ilo boja, kostima, govora. Svi ak­ce­nti, svi temperamenti!... Dvadeset hiljada du­ša pobeglo je amo s granice. Ulicama, ka­fanama, okolinom kipte ranjenici. Ob­lak krvi provalio se na Ceru i Zavlaci i sv­oje kadute slao u Valjevo. Sanitet jedva odoleva. Pet hiljada ih je došlo za nepuna četiri dana. Lakše ranjeni i ne ulaze pod krov. Sa jednom ceduljom o vratu odlaze u pozadinu. U koju bilo bolnicu, pod ma kakvo gostoprimljivo sklonište.

Lepo Valjevo obezvijalo od užasa. Be­gunci sa Save jadaju se na svoje domove. Po­rodice se pogubile: imanja napuštena. St­ekli se Šapčani, Obrenovčani, Lo­zni­ča­ni, begunci sa Krupnja i Beograda. Od­as­vud stižu vesti, odasvud niču pitanja i uz­dasi. Da nije bilo begunaca ispred bombardovanja, ranjenicima bi bilo više pomoženo. Svi su domovi prepunjeni i uz­buđeni. Užas se naklopio nad varoš; mi­sao verovatno na begstvo i iz samog Va­lje­va učinila je, da inicijativa devojaka oko ranjenika bude zanemarena. Vlasti ni­su umele da je okrepe. Moglo se možda i više no što je učinjeno.

Idući Zavlaci srećete grupice za­ro­blj­enika. Ima ih Čeha, Mađara, Nemaca, pa i Slovaka, ima ih i Hrvata, čak i Li­ča­na – ima i Srba! Svi su se borili protivu nas. Tu krpež, taj lažni bečki mozaik sm­rv­io je srpski udarac. I nikad bednije ni­je izgledalo razgolićeni austrijski ap­arat nego sada. Svi trikovi, sav po­taj­ni niz mahinacija da zatruju i omraze, da ut­uku nacinalnost i stvore lojalnost pr­ema Habsburzima, taj preskupi režim ob­naženo i nemoćno. Jadni momci, sinovi kr­ajeva, gde se nacionalnost smatrala kao ve­leizdaja, koračaju zapanjeni našim pu­tevima. Odgajeni bez Otadžbine, njihov pa­tr­iotizam nije osećanje za sa­mo­st­al­no­š­ću, već politika prema Beču i Pešti. Na­ro­dni duh je utučen, da bi se napravilo mr­tvo i poslušno oruđe. Dugo vas­pi­tav­a­nje u strahu i intrizi, duga zajednica sa na­silnicima bez umora, ubrizgano uv­er­e­nje u svemoć austrijske ćudi učinili su, da su naša braća, uramljena u okvir Ne­ma­ca i Mađara, krenula na Srbiju. Podla po­li­tika! „... Pobedimo li, mislio je Beč, za­vadićemo ih na svagda. Pobede li, neka se bar kolju međusobno...”

Putem smo sustizali naše begunce, ko­ji su se vraćali kućama. Rastočena kola pu­na golušave dečice. Obrazi bledi, fi­zi­onomije zamorene. Bosonoge devojke, ve­se­le i hitre, trče oko kola. Starci gone vo­love i stoku. Teoci sustali i po­db­ije­ni. Vraćaju se siroti, posle pretrpljene st­rave na, kratkom austrijskom najezdom, op­ustošena ognjišta.

Došli smo do Zavlake. Dotle je bila zga­zila njihova prljava noga. Tu na gr­an­ici dokle je dopro njihov kaljavi talas, od­mah kraj puta, pod opustelim voćnjakom st­oji svež grob. Na grobu cveće i jedan beo, brižljivo odaljen krst. Na krstu pr­osto ime, jedna jedina, nenagrađena reč:

„Komita”

Ovog dana i poslednji razbijeni de­li­ći austrijskih pljačkaša bežali su s na­šeg zemljišta. Tog dana u podne bilo je po­mračenje sunca sa zapadne strane. Crno aus­trijsko predskazanje tek ide da bude isk­upljeno.

(Politika, 23. avgust 1914)

Aeroplan nad Valjevom

Valjevo, 23. avgusta

Danas oko 9 časova pre podne leteo je nad Valjevom jedan neprijateljski aerop­l­an.

Iz toga aeroplana bačene su na varoš dve granate; jedna od njih bačena je na bo­ln­icu, na kojoj je bio vidno istaknut zn­ak crvenog krsta.

Ove granate, koje su zastarelog si­st­e­ma, nisu učinile nikakve štete, niti su je u opšte mogle učiniti.

(Politika, 25. avgust 1914)