Sa Pulikom u Klermon Feranu

Desetina nas Valjevaca, u većini pripadnika valjevskog Rotari kluba, uputila se pred kraj ovoga aprila na putovanje kroz Evropu sa prevashodnom ambicijom da u Francuskoj uzvratimo posetu srodnoj organizaciji u Klermon Feranu, od ranije sa nama bratimljenom, čiji su članovi nekoliko puta bivali u Valjevu i u Srbiji. I opet će dolaziti. Uostalom ni ovo nije prvi dolazak valjevskih rotarijanaca u Klermon Feran. Motorna snaga ovog rotarijanskog prijateljstva je umetnik Slobodan Jevtić Pulika čije životno i stvaralačko bavljenje među Francuzima traje pune četiri i po decenije. Rešen da za svagda ostane u ovim bregovima, koji su mu se od početka učinili sličnim zavičajnim brdima, nije hteo, ili nije umeo, da i svoje srce otrgne od Valjeva. Ta njegova pripadnost valjevstvu, mnogo kad delotvorno i nesebično osvedočena (drugo je pitanje da li i dovoljno uvažavana tamo gde bi trebalo) ispoljavala se u najlepšem mogućem vidu i za vreme ovoga našeg bivanja u Francuskoj.

Motornu snagu ove rotarijanske bliskosti predstavlja i Pulikin „pajtaš“ dr Lumbrozo o kome, nažalost, mogu da kažem samo toliko da ga unekoliko znam od ranije i to kao gosta valjevskih rotarijanaca i da on predstavlja čoveka od visokog ugleda u društvenom životu ove francuske varoši. Nenametljiv je a i te kako šarmantan. Puliku nam je, dok smo zajednički tumarali po planinama što okružuju Klermon Feran, uporedio, dakako u njegovom prisustvu, sa radio aparatom koji se, za razliku od ovog našeg Valjevca, može po želji isključiti i  uključiti.

Doista, od svega što smo u ova dva-tri dana od Pulike čuli i zahvaljujući njemu videli i doživeli pohodeći obližnji planinski masiv načičkan starinama ali i prirodnim bogatstvima i retkostima, mogla bi se napraviti knjiga priličnog obima.

O Slobodanu Jevtiću Puliki, među Francuzima znanom sa imenom „Slobo”, još će se ovde govoriti. A dotle iznećemo, u najsažetijem mogućem vidu, poneke tokom putovanja stečene utiske i opažanja.
Prolazeći vozilom valjevskog „Balkanika” kroz Hrvatsku i Sloveniju i upuštajući se pri tome u neizbežna poređenja sa vladajućim stanjem u Srbiji, sasvim je očigleno da su te dve države, bar kad su putevi u pitanju, daleko ispred nas. Kako sad stvari stoje – nikada se u tom pogledu nećemo sa njima ni izjednačiti.

A na čitavom putovanju od izlaska iz Srbije do Klermon Ferana, dugom oko 1500 kilometara, videli smo manje odbačenih plastičnih kesa nego što ih je na bilo kojih stotinu metara puta od Valjeva do Beograda. Pomišljamo da je i tu jednu jedinu mogla da odbaci kakva naša srbijanska nebrižljivost.

Našoj pažnji nije izmakla ni činjenica da na svem tom dugom putovanju izvan Srbije ne videsmo ni jedne crkve iz novijeg vremena. Svaka je stara bar sto godina, a poneke su se primakle i milenijumskom trajanju.

Državne granice smo prelazili samo na dva mesta, iz Srbije u Hrvatsku i iz Hrvatske u Sloveniju što je istovremeno značilo i ulazak u Evropsku uniju koja po mnogo čemu ima odlike jedinstvene države. Uočljiviji je, na primer, prelazak iz našeg Lukavca u naše Divce nego li iz Slovenije u Italiju i iz Italije u Francusku.

Venecija, gde smo proveli čitavo popodne, doista je svetsko čudo! Ona je to po onome šta sve ima ali i po milionskom ljudstvu koje dolazi da vidi Veneciju. Ovlašna pomisao da bi se u tom mnogoljudstvu upravo u vreme našeg tamošnjeg boravka morao zateći i neko znan, samo bi ga valjalo prepoznati, osnažiše saputnici glasom da su se tog popodneva u Veneciji sreli sa jednom mladom Mioničankom, iz ugledne mioničke kuće.

Konačismo u letovalištu Lido di Jesolo, uz čiju su se kilometrima dugu plažu naređale stotine hotela. Uočili smo tamo odveć nam znani grafit u dve varijante: „Kosovo je Srbija” i „Kosovo is Serbia”.

Prolazeći predelima severne Italije uverili smo se da na toj zemlji fabrike odlično uspevaju i da na njoj lako izrastaju autoputevi ali i vinogradi. Mnogobrojni su tamošnji vinogradi i velika prostranstva pod njima.

Ređaju se putokazi sa nazivima iz geografije dobro znanih varoši: Padova, Vićenca, Verona (u njoj živi povremeni saradnik ovih novina Živoslav Mloradović), Milano, Vareze, Torino... A onda smo u jednom usputnom marketu kupili bure ohlađenog „Hajneken” piva.

Kroz Alpe, snegom prilično prekrivene, provlačismo se tunelima čija je dužina bivala tri i po, pet, a u jednom slučaju premašila je i čitavih 12 kilometara. Pri tome nam odnekud iz istorijskog pamćenja izroni Hanibal sa svojom armadom na kamilama.      

Središnji doživaljaj tokom prvog dana boravka u Klermon Feranu i njegovoj okolini predstavljala je poseta monumentalnoj bazilici Notr Dam iz 12. stoleća, sazidanoj u brdima od vulkanskog kamena kojeg u toj oblasti ima u izobilju pošto je to područje u davnim vremenima obilovalo vulkanima. U tu nekadašnju obilatost čovek se lako može uveriti i pri prvoj zagledanosti u tom pravcu. Videli smo tog prvog dana i mnoštvo lepih jezera, nastalih u zaravnjenim vulkanskim grotlima ali i mnoge ostatke  rimske civilizacije. Sve to, ali i štošta drugo, učinili su ovo područje veoma privlačnim za turiste iz čitavog sveta.

Narednog dana najpre smo išli u goste predsedniku opštine koja se zove Bromont i na svom području ima dvadesetak sela. Značka Rotari Inernacionala na njegovom reveru legitimiše predsednika kao nama srodnog čoveka. Ali je on i više od toga – dolazio je prošle jeseni u Valjevo sa rotarijacima iz Klermon Ferana čiji je član.

Put nas je odatle odveo na vrh najmasivnijeg i najuzvišenijeg nekadašnjeg vulkana (1442 metra nad morem), pa u park Vulkanija koji nudi mnoštvo neslućenih zanimljivosti ali i poneke dramatične  prizore.

Osobitu zanimljivost predstavlja i dom Jevtića Pulke i njegove životne družbenice Eve u selu Ternant gde potom boravismo. Sladili smo se kod njih pecivima što ih je za nas Eva pripremila, pili vina, razgledali slike (stare i nove) sa Pulikinim potpisima ali i platna sa potpisima druge njegove umetničke sabraće, slušali Pulikino kazivanje o sadašnjim vidovima njegovih slikarskih preokupacija svemirom, „ogovarali” nekadašnje i sadašnje značajne i zanimljive Valjevce, šetali po Jevtića bašti. Pri svemu tome mnogo kad pogledali smo prema dolini zavideći Jevtićima na tolikoj lepoti.

Večernje sate proveli smo u hotelu gde se jedan put sedmično okupljaju članovi rotari kluba koji nam je u ove dane domaćin. Pred zastavama dve zemlje, Srbije i Francuske, u višesatnom druženju, potvrđena je obostrana zainteresovanost za dalje razvijanje saradnje. U najnovije vreme ta uzajamnost je naročito ispoljene kroz pomoć opremanju novog zdanja valjevskih mladih istraživača u čemu su sudelovali i rotarijanci iz Milana. Za iduću godinu je ovom prilikom najavljen dolazak u Valjevo, i u Srbiju, Francuza iz Klermon Ferana kojima su još u svežem pamćenju prijatni doživljaji sa takve lanjske ekskurzije.

Iz Klermon Ferana put će nas Valjevce odvesti u Pariz, tu je za predstavnike Rotari kluba iz Valjeva predviđen prijem u parlamentu, pa zatim preko Beča povratak u Valjevo.