Sazvežđe malih predmeta ili o cvetanju bilja

Ono što nas uzbuđuje na slikama Vase Dolovačkog je to što on ne stvara lažnu stvarnost, iluziju banalnog prisustva predmeta kao što to čine hiperrealisti, već te predmete slika, čulno se vezujući za njih. Njega, dakle, zanimaju spiritualne vrednosti nepomičnih predmeta koji isijavaju iz sebe neku magličastu nedorečenost, poetsku auru. Otuda potiče kontemplativna lepota njegovih slika koje bi, zacelo, voleo Marsel Prust. U ovom slikarstvu, vrhunsko zanatsko znalstvo udružuje se sa lepotom slikanog prizora, koloristička muzika sa elegantnim rasporedom predmeta, intimnost sa melanholijom, ozarenost blagdanskog raspoloženja sa svakodnevnošću, difuzno svetlo sa polusenkama. Tako mrtva priroda Dolovačkog deluje svojom nenametljivošću i lepotom kao zaokrugljeno i sliveno kompoziciono jedinjenje. Njena primamljiva tajanstvenost i topla i privlačna prisnost, potiču od koprena vazduha oko predmeta i od senki oko svetlosti. Od dematerijalizovanog fluida koji povezuje njegove predmete. Ovde se empatija izjednačava sa čežnjom za formom, i usmerenošću na detalj, a kako reče Flober „Bog se krije u detalju”.

U zanatskom smislu Vasa Dolovački pr-imenjuje etapni postupak u gradnji slike - toplo ili hladno podslikavanje, lazure, prosvetljavanje tonskih prelaza, igru osvetljenog i zasenjenog. Ima nečeg draguljarskog u njegovoj slikarskoj tehnici. Budući da je prefinjeni lirski sklop, Dolovački ima izuzetno budan nerv za lepotu i plemenitost slikarske materije. Duh finese i jedne sabrane dobrote, kod njega sve odlučuju. Ta čulna materija, osim što potvrđuje samu sebe, pobuđuje u posmatraču jednu nežnu, imanentno poetsku sugestiju, marginu nečeg lelujavog i magnovenog. To je ona plemenita materija koju Francuzi uobičajeno nazivaju „belle matiéére”, lepa materija. Atmosfera ambijenta sugeriše se različitim kolorističkim frekvencijama vibracija, baršunastom mekoćom senki, tonskom toplinom i lepotom osvetljenja. Samim vrhom četkice Vasa sitno punktuira i akcentuira površinu iskričavim potezima i zlatastim svetlinama, koje imaju u sebi i nečeg vizuelno muzičkog. Služeći se metodom poetiziranog realizma, on na svojim platnima baršunaste prefinjenosti, fiksira transparentnost vazduha i blago iskrenje zlatnožutog, difuznog svetla, nikada ne padajući u sitničavost i dekoraciju. Njegovi zeleni oksidi, zažareni rubini vina u svetlucavim staklenkama, zgusnuti kadmijumi, pečeni oker, topla oranž, ugašeno zlato, belokosni inkarnat, ćilibar grozdova i emalj - sve je to izbrušeno i čisto kao dragulj. A prigušena hromatika mekih, pastelnih (ali ne i uglađenih) tonova sa tek ponekim življim kolorističkim pigmentom, doprinosi jednom poosobljenom lirskom štimungu. Fini koloristički rafinmani i nežni hromatski spojevi što bude toplinu i čulnost koja upućuje na razgolićenost i pozlaćenost sna, čine od Vasinih slika male slikarske fuge koje nas ozaruju slikarskom materijom medonosne lepote i svetlošću koja zrači u pravcu našeg srca i koju zato prepoznajemo kao svoju.

Svetlo je prvotna i trajna slikarska opsesija od Leonarda, De La Tura i Vermera, do Rajdera, Beklina, Dada Đurića i Ljube Popovića. Davno je već rečeno da se pravi slikar proverava na postupku materijalizacije svetla. Vasa Dolovački, taj naš, možda najveći poznavalac tajni zakona rasvete, prostor na svojoj slici gradi uravnoteženim i nenametljivim kontrapostiranjem, prefinjenim dispozicijama svetlosti i senke i prelepim optičkim skladovima koji pružaju novo optičko sagledavanje motiva.

Magičnost Vasinih delikatno osmišljenih mrtvih priroda jeste u presudnoj važnosti i brižljivosti koju ovaj umetnik pridaje osvetljenju i njegovom izvorištu. Svetlost ovde definiše forme i ritmizuje planove do osećanja ravnoteže, čistote i nekog uzvišenog asketizma. Nema kod Dolovačkog onog vermerovskog bočnog svetla, a opet svetlosni efekti ovde nisu dramatični, već kod njega predmetni rekvizitarij natapa meko, difuzno medonosno svetlo, koje taktilno klizi po predmetima i kome teško možemo spoznati izvor. Vasina veština upravljanja svetlom jeste u načinu na koji ga usmerava i „dozira„ na predmete, vođen osećanjem neke tihe sete, koja je spiritualna, ali i ozarenosti. I upravo ta magnetska sugestija umetnikove ličnosti, izvor je svetlosti na ovim slikama. Zato Vasine slike i doživljavamo kao produžetak intimnosti unutrašnjeg bića. Ovde svakako, valja naglasiti i Vasino majstorsko korišćenje kontralihta.

Na čvrsto komponovanim i zrelo zaokruženim figuralnim kompozicijama Vase Dolovačkog oživljavaju romantični svetovi detinjstva, prizori banatskog sela ozareni čudesnom svetlošću, starci u tajanstvenim odajama, ali i svet ezoteričnih ženskih aktova ispred rustičnih kapija. Za slikara figurativne veroispovesti, akt je nesumnjivo veliki ispit. Vasin odnos prema ljudskoj figuri je kultski. Nagost Vasinih ženskih aktova nema antičku strogost i nikako nije simbol bluda, već ima značenje lepote i tajanstva. Jednu realnu žensku golotinju, Vasa magijskom operacijom duha pretače u ideju o ženi. Vasine ličnosti su najčešće starci, dakle oni koji završavaju svoj životni put i deca, koja na životni put tek zakoračuju. Prisustvo dece upućuje na onu biblijsku: „Ne budete li kao deca...” Devojčice i dečaci koje slika Vasa Dolovački nose na svojim licima neku nezatomnjenu sanjivost i nežnost. Ljudska figura je veoma često smeštena ispred odškrinutih vrata koja simbolizuju stupanje u prostor nepoznatih suština, prelazak iz područja profanog u područje svetog. Neretko se kroz vrata, u pozadini, otvara pogled u drugu odaju, ili na dvorište, kao što je to često bio slučaj u holandskom slikarstvu, naročito kod Pitera De Hoha. Od životinja, tu je najčešće pas, osamljen jednako kao i čovek, a od predmetnog sveta, kakva tajanstvena škrinja, violončelo (najtužniji instrument) ili saksija sa cvećem. Prizor (postavljena trpeza ili ljudska figura u pejzažu) Vasa Dolovački poetizuje prefinjenim tonskim gradacijama, sanjarskim tonovima i polutonovima, kolorističkom melodijom nečeg prazničnog i blagdanskog.

Na ovim figuralnim kompozicijama, pronalazim nečeg od one Novalisove težnje da se svet iznova romantizuje. Dolovačkom je stalo do lepog, a lepo je, kako to određuje Plotin „cvetanje bića”. Svojim slikama, Vasa Dolovački je osvetlio ono što nam je bilo neosvetljeno. On nas je ponovo vratio arhetipskim ukazanjima, vizuelnim prasećanjima i napose, dionizijskoj radosti slikanja. Kao istinski pontifeks, on je napravio mostove prema nepoznatim predelima mistike.