Školovanje, sa nestašlucima

Pretprošle godine srednja škola u koju sam išao slavila je sedamdeset godina postojanja. Tom prilikom objavljena je monografija u okviru koje su tekstovi bivših učenika u kojima smo pisali o svojim sećanjima na školske dane. Zastupljeni su učenici gotovo svih sedamdeset generacija. Meni je zapalo da pišem o devedesetim.

PRVA GODINA –  Posle uspešno položenog prijemnog ispita, negde pred leto 1996. ili 1997. godine, upisao sam se u Srednju tehničku školu „Milica Pavlović” u Valjevu, smer – elektrotehničar radio i video tehnike. Prvog septembra zauzeo sam poslednju klupu, u redu do zida. Tu sam ostao narednih pet godina. Na prvom tromesečju imao sam šest jedinica, i to iz: matematike, fizike, hemije, elektrotehnike, informatike i istorije. Posle nekoliko razgovora sa razrednim, zatim neverovatnog pritiska roditelja (nakon njihovog razgovora sa razrednim), do polugodišta nisam uspeo da popravim nijednog keca. Isti bilanas sam zadržao i na kraju trećeg tromesečja. U četvrtom sam popravio četiri jedinice i „nisam sa uspehom položio prvi razred”. Upućen sam na popravne ispite koji se održavaju negde krajem avgusta. Tokom leta sam išao na privatne časove kod profesorki iz kontra smene tako da sam na kraju dobio dvojke i iz matematike i iz hemije, odnosno iz onog što se u aprilu i maju popraviti nije moglo. Time sam ispunio sve uslove da upišem drugi razred.

DRUGA GODINA – Nakon uspešno završenog prvog razreda, drugi sam ponavljao sa šest jedinica, i to iz: matematike, fizike, elektrotehnike, merenja, materijala i engleskog.

DRUGA GODINA (drugi put) – Rešen da više ne idem u školu u koju ne mogu da se uklopim, upisao sam drugu godinu kao vanredan đak. To je značilo da ne idem u školu, već sedim kod kuće ili gde već hoću, učim i izlazim na ispite. Negde oko 15. septembra, nakon što sam odgledao sve što se na televiziji i u video klubovima moglo gledati, odlučio sam da se vratim u školu. Ciljao sam na to da će mi u školi biti manje dosadno. Krajem septembra, opet sam bio redovan đak. Na prvom tomesečju imao sam pet jedinica: matematika, fizika, elektronika, elektrotehnika i materijali. Opet su me roditelji pritiskali i to opet nije dalo nikakav rezultat. Čak se i pogoršalo – počeo sam da bežim sa časova i da brijem glavu. Na zimski raspust sam otišao zadržavši uspeh sa prvog tromesečja. Stanje se nije promenilo ni na trećem. Onda sam učio tokom aprila i maja, popravio tri keca, i „nisam sa uspehom završio drugi razred”. U avgustu sam iz matematike i elektrotehnike dobio dvojke, čime sam ispunio sve nužne uslove da upišem treći razred. Tada sam i iz vladanja imao keca tako da mi je krajnji prosek ocena, dvojke iz svih predmeta i kec iz vladanja, bio ispod dva – 1,90.

TREĆA GODINA – Duboko u sebi verujem da već tada niko više nije imao iluzije da će od mene jednog dana postati elektotehničar. Ubeđen sam da je cela porodica, meni iza leđa, potajno listala oglase interesujući se za cene polovnih traktora, kao i one gde se traže pomoćni radnici za prodavnice i mesarske šegrte. Držeći se svoje poslednje klupe, u redu do zida, prvo tromesečje sam završio sa pet kečeva: matematika, elektronika II, digitalna elektronika, mikroelektronika i programiranje. Na zimskom raspustu sam se sankao, a tokom trećeg tromesečja sam intenzivirao bežanje sa časova. Negde u to vreme i roditelji su se predali. Shvatili su da sam takav kakav sam i da nema nikakve šanse da bilo kakvim pritiscima nešto promene. Dogovorili smo se: ne idem u školu i na časove, kad neću, a oni će sve to uredno da opravdaju. Sve što se od mene tražilo bilo je da tačno vodim evidenciju. Sve u svemu, uspeh iz oktobra zadržao sam do aprila. Tada sam popravio elektroniku II, digitalnu i mikroelektroniku. U avgustu ostatak.

ČETVRTA GODINA – U četvrtoj godini počeo sam da se interesujem za filozofiju. Išao sam u školu kad mi se ide, učlanio sam se u biblioteku i počeo da čitam filozofiju. Negde u oktobru sam odlučio da pokušam da upišem fakultet – Filozofski u Beogradu. Niko me nije shvatao ozbiljno kada sam to pričao, naročito ne posle podvlačenja crte na polugodištu: matematika, ekonomika, mikroprocesori, elektoenergetika, VF elektronika, pojačavači, filozofija i praksa – sve kečevi, ukupno osam. U junu sam prvi put posle pet godina prošao bez onog „nije sa uspehom završio razred”, a zatim i diplomirao, tema: „Kolo za oduzimanje napona sa operacionim pojačavačem”.

NESTAŠLUK BR. 1 – Renoviranje WC-a. U jednom trenutku škola je odlučila da renovira sve toalete. I stvarno su ih sredili. Nove pločice. Pisoari sa senzorima. Česme na dugme. Sve novo. I sada me prođe blaga jeza kada se setim onih starih, bez vrata, sa čučavcima od pre Hrista... Onda se neko od nas dosetio kako bi bilo dobro da se tu malo interveniše. Sve je novo, pa treba da se ponovi. I sutradan čovek donese punu kesu gita, izađe sa časa u WC, i skroz ga izmaže: vrata, prozore, ogledala, vodokotliće, pločice, bojler, sve. I to prstima. Na kraju je izgledalo kao da se neko uneredio i onda sve to razmazao na sve strane. Tetkice nisu htele da čiste. Dolazila je i zamenica direktora da gleda. Komentar svih je bio isti: „Neko mnogo bolestan je to uradio”. Završilo se ukorima.

NESTAŠLUK BR. 2: Renoviranje WC-a, drugi deo. Svi smo bili oduševljeni novim česmama. Pritisneš dugme i mlaz vode, kao iz fonatne, krene da teče u poluluku. Posle nekoliko dana, predsednik odeljenske zajednice donese u školu vodoinstalaterska klešta – ona velika. Na malom odmoru odvrnemo ventil koji kontroliše jačinu mlaza koji izbija kada se pritisne dugme. Onda stanemo sa strane, zapalimo po cigaru i čekamo da neko dođe da pije vodu. Bilo nam je mnogo smešno da gledamo kada neko pritisne dugme, a istog trenutka mu se mlaz vode zabode u lice. Završilo se ukorima.

NESTAŠLUK BR. 3: Milutin. Jedno veče mi se nije spavalo, pa sam malo duže gledao TV. Prikazivao se domaći film „Nož”. U filmu postoji scena kada jedan od likova, koji živi u studentskom domu, svaku noć u isto vreme na sav glas doziva izvesnog Milutina. Ideja mi se odmah dopala, naročito zbog toga što smo i u razredu imali jednog. I već sutradan smo svi složno, nas 38, krenuli da urlamo u svakoj prilici „Ooooo, Miiiiluuutiiineeee!!!!!!”. Najviše nam se sviđalo da to radimo u hodniku škole, kada nas neko od profesora pusti ranije sa časa. Tada najbolje odjekuje. Pored toga, napravili smo raspored izlaženja u NjC za vreme časova. Uglavnom su to bile grupe od po dva-tri. Izađemo, kao, u NjC, a u stvari odemo ispod prozora učionice i dozivamo Milutina. Mnogi profesori su se užasno nervirali zbog toga. Završilo se stripom o Milutinu u školskim novinama.

NESTAŠLUK BR. 4: Nova tabla. Imali smo neku staru, izlizanu tablu, sa koje ništa nije moglo da se prepiše, naročito ako sunce pada na nju. Još je imala tu nesreću da smo je nekoliko puta mazali svećom, tako da je kreda samo letela po njoj ne ostavljajući nikakav trag. Posle ko zna koliko kukanja, kupi nam škola novu tablu. Prvog dana nove table, neko od nas uzme stolicu i zabode je u tablu. Rezultat: četiri rupe na novoj tabli. Direktor poludeo od besa. Sutradan dođe majstor za table i sve to lepo zakrpi. Čim je otišao, isti čovek istom stolicom ponovo napravi rupe na tabli. Završilo se ukorima.

NESTAŠLUK BR. 5: Osigurači. Kada si prva godina, druga smena i imaš sedam časova, na svaki način gledaš da sebi ublažiš situaciju. Odlučili smo da probamo. Otvorili smo kutiju sa osiguračima, za vreme malog odmora, pre nego što se uključe svetla. Navlažili smo list papira, odvrnuli glavni osigurač za naš sprat, stavili papir na vrh osigurača i zavrnuli ga. Kada se uključe svetla, na spratu ima struje dok se papir ne osuši. Kada se osuši, ceo sprat ostaje bez struje a mi bez dva poslednja časa. Završilo se ukorima i zakucavanjem table sa osiguračima, tako da ne može ni da se razvali.

NESTAŠLUK BR. 6: Zvono. U školi je oduvek umesto zvona korišćena nekakva brodska sirena. Uključivala se na prekidač u prizemlju, odmah pored stepenica. Obožavali smo da je uključimo na sred časa ili ako nas neko pusti ranije. To je po pravilu pravilo haos u školi – da li se čas završio ili ne. Završilo se savremenim zvonom.

NESTAŠLUK BR. 7: Sekta. Dugo sam imao problem sa profesorom srpskog. Dok nisam ponavljao. Tad smo se rastali. Nebitno. Uglavnom, jednom on zada temu za pismeni – „Borba za slobodu čoveka i čovečanstva traje od iskona”. Odgovorim jednom rečenicom, jer znam da će da se nervira: „Samo mrtav čovek je potpuno slobodan”! Sledeći čas profesor dolazi u pratnji socijalnog radnika, koji me je onda odveo kod sebe u „ordinaciju” na razgovor. Mislilo se da sam u sekti i da je samo pitanje dana kada ću da izvršim samoubistvo. Dobio sam tada neke časopise koji tretiraju problem sekti i sl. Nije se završilo.

NESTAŠLUK BR. 8. Grafiti. Nacrtao sam grafit na zidu škole, odamah pored ulaza iz dvorišta, na kojem je krupnim slovima pisalo – Cannibal Corpse. To mi je još uvek jedan od omiljenih bendova. Ne znam šta je sa tim grafitom danas. Verovatno je prekrečen.