Slavoljub Đukić

Rođen 27. oktobra 1928. u Slovcu kod Valjeva. U ratnim uslovima pohađao gimnaziju u Valjevu, a maturirao u Beogradu. Kao šesnaestogodišnjak, borac Prve proleterske brigade, prošao ratni put od Valjeva, preko Sremskog fronta, do Trsta. Komandir radne brigade na Posavskom kanalu i Brčko-Banovići. Novinarsku karijeru počeo u „Sportu” (1949), potom bio novinar „Večernjih novosti”, „Borbe”, „Politike” i glavni urednik NIN-a. Mimo volje penzionisan 1987. godine.

Autor sedam knjiga iz oblasti publicistike: „Čovek u svom vremenu. Razgovori sa Dobricom Ćosićem” (1989), „Slom srpskih liberala” (1990), četiri knjige o supružnicima Milošević i njihovom režimu: „Kako se dogodio vođa” (1992), „Između slave i anateme” (1994). „On, Ona i mi” (1997), „Kraj srpske bajke” (1999) i biografske priče o intelektualnom i političkom angažmanu Dobrice Ćosića „Lovljenje vetra” (2001).

Udovac. Ima kćer Lanu i unuka Dušana.

Šta je vaša najveća nada?

- Da će moj unuk Dušan i njegova generacija imati lepši život nego njihovi dedovi.

Na koje ste svoje dostignuće najviše ponosni?

- Ono što sam kao novinar uradio posle napuštanja profesionalnog novinarstva, a to je poslednjih osamnaest godina.

Kome ćete večno biti zahvalni?

- Svojoj pokojnoj supruzi Olgi koja je pomogla da „zakoračim” iz Slovca u grad.

Šta kažu vaši neprijatelji o vama?

- Neprijatelji obično ne kažu, nego rade iza leđa. Poneko procedi: „Lukavi Valjevac!”

Koji prirodni dar biste hteli da imate?

- Zanatske spretnosti. Sin mi je govorio: „Ćale, kakav si, i čekić bi pokvario!”

Šta je vaša najdragocenija imovina?

- Mogu to biti moje dnevničke beleške o ličnostima i događajima minulih decenija ukoliko odlučim da ih štampam. Sa godinama sam omekšao i teško mi pada da ljude povredim.

Koja je bila vaša najdramatičnija pogrešna odluka?

- Sve mi se u životu događalo spontano i sticajem okolnosti. Zbog toga sve više verujem u prst sudbine. Podstaknut primerom oca, koji se sa Solunskog fronta vratio sa Karađorđevom zvezdom, otišao sam u rat kao šesnaestogodišnjak. Da toga nije bilo, moj život bi sigurno išao u drugom pravcu.

Za koga slikara biste dali najviše para?

- Za sliku koju sam već posedovao pa je u besparici unovčio, a to je pejzaž Stojana Aralice. Voleo bih sliku svoga zemljaka Ljube Popovića.

Kao dete hteli ste da budete...

- Ono što je bio najuzvišeniji položaj u mom selu Slovcu, a to je šef železničke stanice.
Koji san hoćete svakako još da ostvarite?

- Da spokojno ostavim svoje najbliže. I da okončan završnu priču („Političko groblje”) o Slobodanu Miloševiću i njegovom režimu, u koju sam uložio petnaestak godina. Privlači me i hronika o Bogoljubu Kariću ukloliko bih mogao istinito da je napišem.

Gde želite da budete sahranjeni?

- Tamo gde već leže moji najbliži, supruga i sin, na Novom groblju.

Ko da održi govor nad vašim grobom?

- Vrapci iz krošnje breze koju je moja supruga posadila iznad grobnice.