Specijalne veze

Treba li ići u Crnu Goru na more? Takozvani ozbiljni političari, mislim ovi na vlasti, reći će – ne treba. Tamo vas vreba separatistički duh otcepljene braće, njihova uobrazilja da su nešto posebno, da su nešto drugo, da su, na kraju – samostalna država.

Oni isti, takozvani ozbiljni političari, mislim ovi koji sada kolo vode, ubeđuju vas da u stvari Crnogorci i nisu neki narod, da oni u stvari i ne postoje, da su to prerušeni Srbi koji su umislili da im treba „još jedna srpska država”... Pristaneš na takvo objašnjenje, odeš u Crnu Goru na letovanje i šta tamo vidiš? Vidiš državu kakva je i do sada bila, ista ona valuta od ranije, isti zakoni, isto more, malo više stranaca, onih pravih, i niko te ne pita ništa ni za Voju, ni za Dinkića, pišu novine da Boris letuje u Dobroti i kako je ljubazan s komšijama, raduju se uspesima Novaka Đokovića i vaterpolista i mladih košarkaša...

Jedan kobajagi naivan gura mi pod nos novine iz Srbije, kao nije mu jasno da se na najvišem nivou traže „specijalne veze” sa delom odavno nezavisne Bosne i Hercegovine, a postojeće „specijalne veze” (čitaj – normalne) niko da podrži zvanično, misli on.

Vidi se odmah naš čovek – nikad ne pita nešto što ne zna, nego uvek ono što bolje zna od tebe. Hteo bi valjda da se malo sporimo.

Nije mi do toga – radije se prepuštam čarima Boke.

Gledam školu u Morinju, prvu na narodnome jeziku, staru tek dvesta godina. Hoćemo li više tu osnovnu školu završiti?