Spreman za Evropu

U valjevskom „Grandu”, na promociji knjige „Ko je ko”, primetio sam moderno obučenog mlađeg čoveka. Ne znam kako, niti zbog čega, ali privlačio je moju profesionalnu radoznalost. I neko od gostiju mi reče da je to Coka, seljak- farmer iz Mušića. I još dodade: „Ima ga u knjizi”. E sada, prvo da prepišem to iz „Ko je ko”:

„Čitaković Stojadin (Gornji Mušić, 20. april 1968), poljoprivrednik. Otac Bogomir, majka Stana (rođ. Aleksić iz Gornjeg Mušića), poljoprivrednici. Značajni preci: pradeda Stojadin Čitaković, završio poljoprivrednu školu pre Prvog svetskog rata, u ratu pripadnik bataljona 1300 kaplara, opštinski predsednik 1936-41.

Završio je Poljoprivrednu školu (opšti smer), radio u „Centrokopu” Beograd 1988-98. kao referent za otkup stoke i šef poslovne jedinice u Donjoj Toplici. Od 1998. godine vodi sopstvenu farmu „Kolibakop” u kojoj sada ima 40 muznih krava i raspolaže sa 30 hektara obradive zemlje. Najveći je proizvođač mleka u Kolubarskom i Mačvanskom okrugu u razdoblju 2002-6. i za tu količinu bio više puta nagrađivan. Rešen je da poveća proizvodnju, ukrupni posed i stvori uslove da mu se i deca bave tim poslom. Hobi: čitanje.

U braku sa Marinom (rođ. Rafailović iz Vrtiglava). Deca: blizanci Svetozar i Angelina (rođeni 1992), Aleksandar (1995), Milan (2002) i Milena (2004).”

Coka Čitaković je glagoljiv, precizno se izražava, jasan je i neposredan. I zato, valja ga pustiti da priča!
Posed – Zemlje svoje imam 30 hektara, od kojih je tri pod šumom. Zakupljujem oko 10 hektara. Imam kompletnu mehanizaciju, deo sam i obnovio, tako da sam uzeo traktor koji ima veći učinak, sa četiri brazde, tanjiraču veliku... Ono što neko radi tri, četiri dana, ja to radim za tri, četiri sata, maltene. Sticajem okolnosti, gde god su nama ranije oduzeli zemlju (pa nam vratili), tu su pravili komplekse, tako da mi imamo tri velika kompleksa. Gro zemlje, devedeset posto je u ta tri velika kompleksa, jer sam ja posle nešto dokupio. Samo par njiva ima, koje su po hektar – dva, koje nisu u kompleksu. U Toplici, u jednoj parceli je 13 hektara. Sejem kukuruza od 15 do 20, pšenice oko sedam hektara, resto su deteline i livade. Ranije sam sejao nešto i graorice, međutim sad sam je izbacio. Većina (ratarske) proizvodnje je podređena stočarstvu.

Prve godine, 2004. mislim, izašla je uredba o podsticajnim sredstvima. Dobio sam od države pedeset posto bespovratno, a drugih pola sam ja finansirao. Tad sam kupio taj veliki traktor i kompletne priključne mašine, jer, šta bi vredelo od traktora od 130 konja ako nemaš za njega liniju. Samo traktor je koštao 32 hiljade evra. To sve izađe 40 i nešto hiljada evra. Prvi sam u Mionici registrovao poljoprivredno domaćinstvo. Ja sam među prvima, kad je izašao zakon o PDV-u, kao fizičko lice, kao poljoprivrednik, ušao u taj sistem. Po mom uverenju, i po onome što ja radim, taj PDV se za za seljaka, koji ima visoku proizvodnju, isplati.

Mleko – Trenutno proizvodim između 500 i 600 litara mleka dnevno, odnosno oko 200 hiljada litara godišnje i to predajem „Imleku”. Imam 40 crno-belih krava. Sav ženski priplodni materijal ostavljam sebi, mušku telad tovim i prodajem. Pa većinom pola – pola, otprilike dvadesetak imaš muških, dvadesetak ženskih. Utovim dvadeset bikova, po 500 – 550 kila, koji mi sukcesivno stižu (od mojih krava). Nije to 20 odjednom, nego uvek po pet, šest. Isplati mi se. Muško crno belo tele ima malu cenu, u startu. Imao sam pre toga simentalce. Znate šta, crno-bela stoka je nežnija i osetljivija od simentalaca, ali tu je genetika išla prvenstveno na proizvodnju mleka, na mlečnost. Ja sam, na primer, možda prvi ovde u regionu, koji je proizveo 200 hiljada litara mleka sa 40 krava. Simentalac daje 3 – 4, plafon pet hiljada, a ove krave idu i do 8 i do 10 hiljada litara mleka, u laktaciji.

Uradio sam nov objekat 2000. godine u sklopu koga sam nabavio savremenu opremu za mužu i za dovod mleka do laktofriza, za hlađenje. Sve je to mehanizovano. Mleko, praktično, ne vidiš nigde dok ne dođe u laktofriz. Tu se odmah hladi i ide u „Imlekovu” cisternu. Pre toga, osavremenio sam i mužu. Koristim kompletnu „suvu mužu”, gde se dezinfikuje vime i očisti pre, ali i posle muže. To je sve mehanizovano, znači uključi se kao veš mašina, maltene, programatorima, i ona sama uzima vodu, sama pere, samo se dodaje određeno sredstvo za pranje u vodu. Tako sam ukupan broj mikroorganizama, na čemu insistira Evropa, sveo u dozvoljene granice. Mleko mi je u ekstra klasi, gde automatski odmah imaš stimulaciju od tri dinara i nešto (po litru), jer je takav cenovnik da se najviše stimuliše baš taj kvalitet (mleka). Svu opremu sam nabavio svojim parama, kešom.

Cene – Zadovoljan sam saradnjom sa „Imlekom”. Druga je priča cena mleka, jer ona miruje, a svi inputi rastu. Jasna je računica kako se ja „uklapam” u cenu. Ako danas proizvedeš 10 kila mleka, i ako ostane samo po dinar na litru, imaš samo 10 dinara, ali ako proizvedeš 1.000 litara eto 1.000 dinara! Samo kroz visoku proizvodnju možeš se nekako uklopiti. Godišnje spremim oko 120 vagona silaže. Sve poslove završavamo majka, otac, supruga i ja. Na farmi imam još jednog radnika. Plaćam i knjigovođu, koji vodi poslove oko PDV-a, sam fakturišem, imam i kompjuter.

Planovi – Treba da napravim potpuno nov objekat za 100 grla, gde bi krave bile u slobodnom režimu, znači puštene. U postojećoj farmi bih tovio junad. Svi mi pričamo da hoćemo u Evropsku Uniju, a nismi uopšte svesni šta nas tamo čeka. U mom poslu pravila rada su takva da stoka ne sme biti vezana, već puštena. Ja želim da moj sin, koji je osmi razred, dogodine ide u Poljoprivrednu školu i nastavi da se bavi stočarstvom, odnosno mlekarstvom, i da zna nove tehnologije. Bio sam i u Nemačkoj, na studijskom putiovanju, i video koliko sam pogrešio što nisam odmah pravio farmu sa slobodnim režimom. Nadam se da ću novu farmu uraditi za godinu – dve dana.

Registracija domaćinstava i krediti su dobri potezi Vlade Srbije, pre svega za obnavljanje mehanizacije, koja je stara preko 20 godina. Znači, kada bih ja mogao da odlučujem, prvo bih obezbedio povoljnije kreditne linije za poljoprivredu i subvencionisao i premirao strateške proizvode (mleko, pšenicu, soju, suncokret). Priča se da će se premija za mleko ukinuti. Slažem se, ali taj iznos se mora seljaku na neki drugi način nadomestititi. Naša mana je što nemamo svoje asocijacije, treba nam asocijacija proizvođača mleka jer samo tako možemo uticati na cenu (mleka) i biti partneri sa mlekarama ili ministarstvom.
Konkurencija – U potpunosti podržavam dolazak varaždinske „Vindije” na ovo tržište. Na ovom terenu je, pored „Imleka”, i Šabačka mlekara. Već sada je konkurencija žestoka. Veliki proizvođači su, većinom, kod „Imleka”, a sitniji su u Šabačkoj mlekari. Bez obzira na to, možda će sutra i veliki, ako budu nezadovoljni, otići. Treba da nam dođe ne još jedna, nego i dve mlekare, jer će se samo kroz tržišnu utakmicu stvoriti bolji uslovi za rad i život na selu. I ako me baš pitate koji su to moji potezi, kada bih ja odlučivao, onda je to povećanje proizvodnje i ukrupnjavanje poseda. Sa tim možemo biti konkurentni u EU, gde ćemo imati kvote za koje će mleko biti subvencionirano ili premirano, a za sve preko toga nema državnih beneficija. Ja to svojoj deci pričam, da od malih nogu zapamte, da ako želimo da povećamo proizvodnju, to moramo uraditi pre ulaska u Evropsku Uniju.