Stand by

Naše redovno stanje je postalo da smo na čekanju.

Bilo šta da je u pitanju – od najbeznačajnijih do najznačajnijih stvari.

Naš premijer prednjači, ali ni predsednik mnogo ne zaostaje. (Pozdravljamo predsednikov ne prevremeni nego blagovremeni odlazak u Crnu Goru!)

Čekamo, na primer, da se Mladić preda.

Čekamo da Crna Gora bude primljena u UN, pa da to i mi priznamo.

Čekamo da Portugal pobedi Nemačku, pa da mi, iako smo izgubili od Francuske, prođemo u polufinale EP u fudbalu za mlade.

Čekamo da se voda posle poplava sama povuče i novu kišu da sve zaostalo đubre potera nizvodno.

Čekamo da prođe dovoljno vremena da se Legija i Zvezdan, sa slobode u parničnom postupku međusobno nagode koga će optužiti za ubistvo premijera.

Čekamo da nam se premijer makar jednom mesečno, kako je obećao, obraća i odgovara na sva pitanja važna za ovu zemlju i da nam tom prilikom ne poručuje ljutito – jel jasno!?

Čekamo da neko normalan kaže – dosta je bilo čekanja.

Što reče Đinđić – da pojedemo ove žabe, mora se, ali najpre one najveće.