Stigo ćumur

Kurc pa zdaj! Mi gremo nazaj! Še ga ni! – uskliknuo je Kekec (na otvaranju nove fabrike Gorenje Velenje u Bijelom Valjevu)¹ u čeonom sudaru sa nemilosrdnom činjenicom, da je izvesni Đura Nosonja, duboko ogrezao u balegu provincijskog duha i bolno odsustvo sopstvenog talanta, sa sve ženom, čeljadi i nadom u bolju budućnost, na Island gore, preko Nemačke i Švedske, prošvercovao – lampek! Pravi, onaj za pečenje rakije. Ondak je toga Kekeca, na očigled valjevske Murije, kao gologuzoprcanog, u gustoj šumi u suton kada se nađe, počeo da obliva hladan znoj. Na takovu, jelte, činjenicu jedan ubski drždanabijem filozof i teoretičar u svom karakterističnom stilu mogao bi kratko da nadomesti: Kurc!
- Kurc pa glih zdaj! Mi gremo nazaj! Še ga ni! – odzvanjalo je ozdo, iz onih muruza oko Poljoprivredne škole i Želj. stancije, dok su se seljaci gore ispod Medvednika, odavno zabrazdili u magiju i stramputice 19-og veka, sve jataci izvesnog srpskog pčelara Radka Mladiča – kao sumanuti krstili.

Čim se eho (rečenice napisane kurzivom) na improvizovanu binu, sa Medvednika ozgo povratio, pažljivo negovani slovenački duh bratstva i jedinstva počeo je da se topi i kruni. Dole negde u kolubarskoj izmaglici, u kojoj samo vrane, ponad skrhanih ideja i izgubljenih iluzija, neumitno kruže. I to ne kojebilo vrane! Nego baš one iz proze R. B. Markoviča i valjevačke teške tupoglavice.

A sve je bilo lepo zamišljeno.

Čekalo se samo da u jedno lepo valjevsko praskozorje prvi pevac izdigne glavicu, isturi kurčić i počne da kuriče na sav glas; te da se fabrička širom otvore vrata. Ovako, sluč sa lampekom, izazvao je pravi zemljotres u EU.

Jednoga Janeza (priča se, mada ne verujem, da su svi oni Janezi i da svi istu imadu švalerku), koji je bio spreman da čitav fakat porekne, ostali su Janezi očas činjenicama od nerđajućeg čelika na licinom mestu izmakazili.

Cincinger, cincinger... čulo se kako neki Cigojneri u Zlokućanima dole, kroz pivsku penu i kolubarsku noć, jodluju.

- Kurc!

Istovremeno & paralelno, s onu stranu Atlantike & pameti (toliko i toliko km. zapadno od mesta potonuća Titanika & mnogih evropskih ideja), dakako u Vošingtonu DC, kao što pevac, kad mu se dupe namaže mašću, nikako ne može da kukurikne, tako je i nekakvo američko Ciganče, na priliku izvesna Rajsoliza Kond, izgubilo drčni golos & zanemoglo pri pomisli na ono Čudeso sa sulundarom, koje je Đura Nosonja, čerez vreme & EU, teglio na sever. Valjevski Hegel, besmrtni Neša Šonja, kaže da je kratko pišnula u svilene gaćone, a neki, kojino neodgovorno nepouzdane glasine šire, vele i da je počela da iče.²
Oni, pak, što su u Zlokućanima dole, do predzoru, jodlovali kunu se da je stela reći: Kurafte tehnik! Dafće Devla! Čalafte po mraku! (plus iznervirano: a u pičku materinu!, što dozvolićete, nikako za ovakove novine ne ampasuje).

Zemnjotres koji je prouzročio „lampek na severnom polu’’ naravno da ni do kolena ne bi mogao biti, onom zemnjotresu, odavno najavljenom, kojino će, ne daj Bog, Californiju da rokne.

Ipak.

Komesar, onaj za suženje EU, predstavitelj heteroseksualne struje u Jevropskom Parlamentu, uglađeni & propisno podašišani, Reni Ol & jevropski Ministeri (a neki kažu i Budibogsnama Filozof sa Uba, Rajša Banović) veoma su kratko, al nadahnuto inkrimisani fakat prokomentarisali: „Svi smo mi isti, samo se puno razlikujemo!’’

„A čime bi se mogla, moliću, šiljio je & spekulisao dalje Rajša Banović u nekom ubskom duhovnom špajzu, podložiti etakova naprava, kada se lepo zna da na tom Islandu oduvek nema ni derva, o koje bi se častan čovek mogao lasno, dakako predzoru, razdrljen & razbarušene kose, moliću lepo, obesiti. Da je takovo štogod bilo moguće, obesili bi se i Spaski i Fišer i onaj pandur, Bobijev frend! Vele da tamo nikako ne sviće, nikada ne kuriče, a i šljive – nema ni za lek.³ I šta da se kuriče, brate, kad je i danju – mrak. Čudi me što njih, ako se zna šta se po mraku radi, nema više’’.

Moj, opet, dobar poznanik, Ljubomiš nekoji Pačeta zvani, za kojeg važi da kurvanjske ima oči & godinama turpije & jegeta na Valjevskoj dole pijaci prodaje, veliki stručnjak za lampeke, razblaženu šećerušu & cigansku vrelu mindžu, insistirao je onih dana, da se prolazak Đurinog lampeka, brez šengenske vize, čerez Jevropsku Uniju & čerez najlepše pejzaže srećnoga sveta, u preambulu Ustava novog turi.⁴ Al ne dadoše oni iz DS, DSS, SPS, SPO, SRS & jaka ekipa iz Uprave Vodovoda.

Međutim, jedan drugi iz Valjeva (kažu odgajivač pasa lutalica), koji pri izražavanju najvažnije suglasnike guta, onaj što na najdonjem spratu Opštine sedi, u prašinu prdi, i od čuljeva & nedostatka love pati, iskazao je odsustvo svakog špurijusa za čaršijski red & gospodsko smatranje, kada se o Lampeku na Severnom polu izjašnjavao.

Ne verujem da bi pomoglo i kad bi mu se dupla plondža na sve četiri ozdo udarila & milokliz opozicioni u dupe zabio.

(Na ovome mestu sam planirao da opalim jednu efektnu rečenicu, koja bi ovaj bućkuriš od teksta u pristojan plićak spisateljskom tehnikom odvela, i iz cele aventure živu iznesem golovu. Nešto o pometnji u meždunarodnim snošajima & domaćim političeskim prilikama, ili o padanju snega u Džojsovoj pripoveci Mrtvi. Da je skockam da pleni, da je maznem od Foknera (ko bi primetio?), ili da je napišem majstorski, kao ono Todor, ili Džane bar. Iht, ala bi to bilo lačo: kao Todor il Džane! Nažlošć, rečenica ko rečenica, nekako mi je sama od sebe u šreh otišla).

Kažu da ima i živih kojino pamte (ja im naravno ne verujem) i kad je neki Sveta Pileta, sa ovoga sveta polazio, i plemenitu izvoleo, na šestom spratu solitera ispustiti dušu, pa su ga morali u ćebetu⁵ u prizemnje snositi, da se cela familija, a i komšiluk pride, oko njega baktala i guzila. I da je, pošto se sve završilo, još dugo ostalo da sa stepenika na stepenik, od prizemnja do šestog i nazaj, vragolasto i naivno skakuće neizbežno pitanje: „Ko je fajno novčanik’’?!

Jasno, svi oni, kojino su u ovom neobičnom preduzeću učastvovali, ostali su, na pravdi Boga, da žive pod sumnjom murije valjevske, s Načalnikom na čelu Pardon-Mjankovićem, i Dinkićevih poreznika, kaono pod večnim prokletstvom. Ipak, najveća sumnja je pala na onog Brđanskog Vampira sa Tunela –Tomasa, kotorij nikako ne spije kako Đao (kažu da od prošlih izbora oka nije sklopio), iako otaj u celom preduzeću ni učastvovao nije. Al baš zato!

P. S.
Duboko verujem da će neki Uvaženiji Čitalac, onaj blagonakloni, imati puno razumevanja za auktora kojino se krajem novembra, pati sa završetkom teksta, dok žena predkućom krešti i kao aždaha, bljuje smrtonosnu rečenicu: AJDE, STIGO ĆUMUR!

¹ VABILO
Spoštovani! V Gorenju smelo izpolnjujemo ambiciozno zastavljene cilje. RASTEMO! Krepimo prepoznavnost in ugled Gorenja na vseh celinah. Naše gonilo je nenehen razvoj. Tudi proizvodnjo širimo izven meja naše države. Zelo smo ponosni, da zaključujemo izgradnjo naše nove tovarne hladilno-zamrzovalne tehnike v Valjevu.
POČAŠČENI BOMO, če se nam boste pridružili na slovesni otvoritvi v Valjevu v ponedeljek, 16. oktobra 2006. ob 12 uri.
Vljudno vabljeni!
Predsednik uprave
Franjo Bobinac
² Pretpostavljam da bi bilo nepristojno da na ovom mestu istaknemo kako su njeni preci, pradedovi i kurajberi, na poljima pamuka u Alabami tamo, slamu jeli i izmišljali blues.
³ Nije obavezno, al nek se pribeleži za svaki slučaj, da u Gornjim Brđanima, u komšiluku Đure Nosonje, a i u njegovoj široj familiji, niko nikad nije ni pominjao šljivu (Prunus domestica L.) – svi su oduvek o šećeruši sanjali i na šećeruši odrasli.
⁴ Kod ove rečenice mi je uzdrhtalo nešto oko srca, nešto što blage veze sa Anginom Pectoris nema. Drhteći telefon! Neki tipovi iz Telenora (majku im ugro-finsku j...) javljaju da glasam za Constitutio.
⁵. Lift