Svečanost u čast Radovana Belog Markovića

Desetog oktobra u podne, za 60. rođendan Radovana Belog Markovića, Izdavačko društvo „Kolubara” je u Grand-hotelu priredilo svečanost na kojoj je ovom književniku uručena plaketa „Ljubomir P. Nenadović” (rad Milovana Blažića), namenjena Valjevcu ličnosti 2006. godine. Predstavljena je i knjiga Dragana Todorovića „RBM”, koju je „Kolubara” objavila tog dana.

O delu R. B. Markovića govorio je univerzitetski profesor Vitomir Vuletić, a plaketu uručio književnik i novinar Zoran Joksimović. Svečanosti je prisustvovalo stotinak prijatelja i poštovalaca R. B. Markovića i „Kolubare” iz Valjeva, Lajkovca, Uba, Mionice, Lazarevca i Beograda.

Pojavio se 1969.

Sa velikim zadovoljstvom prihvatio sam poziv Zdravka Rankovića da dobitniku uručim ovo laskavo priznanje Revije „Kolubara” – Valjevac ličnost godine. Ali, pre toga, jedno moje, kratko, prisećanje.
Godine 1969. svoj nasušni hleb zarađivao sam kao glavni i odgovorni urednik lista „Napred”. Jednog dana, u redakciju je došao dvadesetogodišnji mladić. Doneo je, veli, nešto za štampanje. Bila je to kratka prozna tvorevina pod nslovom „Rane fotografije”. Počeo sam da čitam. Odmah me nešto štrecnulo: autor je u imenu i prezimenu imao tri reči – Radovan Beli Marković. Kao Čika Ljuba Nenadović, kao Prota Mateja Nenadović, kao Lav Nikolajevič Tolstoj, kao Edgar Alan Po, najzad kao Fjodor Mihailovič Dostojevski.

Priznajem, nije mi Radovan Beli Marković tada još ličio na Nobelovca, nije mi još ličio ni na srpskog akademika. Ali, jeste mi ličio na rođenog pisca, jeste mi ličio na budućeg velikog pisca. Koji danas, eto, čak i u rodnom kraju dobija i laskava i sveopšta priznanja.

Valjevo – Grand Hotel, 10. oktobar 2007.

Zoran Joksimović

Jedino u belom Valjevu – čovek kao i drugi ljudi

Ne znam čime sam zaslužio da u Belom Valjevu, uz ovakvo toržestvo, budem uveden u visoko zvanje Valjevca, a sve to za života, među savremenicama – na dan kada sam, pre 60 godina, ugledao mrak ovoga sveta.

Odavno sam, naime, utvrđen u veri da je Belo Valjevo, već samo sobom, nagrada za svakog ko je u njemu, makar i u mislima, koji čas proboravio, kamoli dane i godine. Otuda je i valjevstvo od one vrste plemstva koje svaki čovek može steći, ako Belo Valjevo u sebi utvrđuje i dočarava.

Elem, odavno sam nesaglasan sa onima koji jubiluju starost, to jest: godine koje, mimo naoko krepkog lika, svojim brojem kazuju koliko je čovek iznutra provlažen i potkloburen, ali prelesti ovog časa, eto, ni sam nisam odoleo.

Biti prizvan u kolo odličnika, koji se ramenuju s upokojenim brankovinskim protom Vladanom Kovačevićem kao prvim među jednakima, veliko je iskušenje i za one koji su, kud i kamo, istrajniji u odbrani sopstvenih načela, pride što se sve ovo zbiva pod simvoličnom egidom liričnog didaktika i izrednog putopisca, Kolubarca i svetskog čoveka, Ljubomira Protinog Nenadovića.

Dame i gospodo

Pošto je pitanje mog valjevstva i formalno rešeno, ponadan da u dogledimo vreme ova stvar reviziji neće biti podvrgnuta, molim vas da uzmete na znanje: moja malenkost na ukazanoj časti blagodari svim Valjevcima, u istorijskom i realnom prezentu, a one koji će na ovaj svet tek doći moli da, ikako ako uzmognu, uz sažalnu blagonaklonost, nađu razumevanja za patetičnost ovog slova, ukoliko ga pročitaju, nekad i negde, jer patetika, u ovakvim i sličnim sticajima, neizbežimo prati glagolja onih kojima je dug veći od imanja.

A i ovo se, duše radi, mora danas reći.

U svom životnom i književnom gurbetu, s džepovima u kojima bejaše previše ničega, niodakle došao i nikuda zapućen, jedino mi se u Belom Valjevu činilo da sam čovek kao i drugi ljudi.

Stoga, ako se u Večitosti sve na ovom svetu mora ponoviti, az molju: neka ponovljen budem u Belom Valjevu!

Pretrpeće se neskrasima moja duša, dok Večitost ne površi svoje.

Radovan Beli Marković