Sveto mesto i njegovo obesvećenje

Biblija daje svoja krajnja merila svetosti na tri vremensko-prostorne ravni, koje su u odnosu uzajamnog dopunjavanja i razjašnjavanja. Naime, ono sveto što je u zemaljskom početku, u rajskoj prapovesti zemlje samo načelno bogodato - budući da može, a ne mora biti obesvećeno - doživljava jedino na vrhuncu zemaljske povesti svoje potpuno ostvarenje, da odmah pređe u božansku onostranost, kako bi se kao upravo takvo, u potpunosti istorijski realizovano, opunomoćilo kroz uzdignuće u samu neprikosnovenu, večno svemoćnu, božansku svetost, te ljude poštedelo svake obesvećujuće zablude o svojoj povesnoj prolaznosti. A tek svemoćni i sveobuhvatni povratak u ovostranost baš ove svetosti u njenom večno sačuvanom potpunom povesnom ostvarenju - jedino okončava svaku ovostranu povesnu prolaznost i obesvećenje njome, dakle, čini kraj zemaljskoj vanrajskoj povesti. Prva navedena vremensko-prostorna ravan biblijskog krajnjeg prikaza svetosti je ona rajskog prapočetka, druga je mesijanskog povesnog vrhunca u Božjem otelotvorenju, vaskrsenju i vaznesenju, a treća je ova, koja pokazuje kraj svake obesvećujuće povesti, što nastupa s povratkom Bogočoveka Mesije-Hrista u naš svet, koji time biva sveobuhvatno vaskrsenjski uzdignut na jedan sasvim nov i dotad nedostižan nivo egzistencije, u večno sveti život samog božanskog bića.

RAJ – Upravo kao Božji vrt, kao Božje mesto, kao mesto Naprosto Najsavršenijeg, te Najsvetijeg Bića, koje daje sveto bivstvovanje svim drugim bićima, Raj je sveto mesto. Naravno, svako mesto je izvorno rajsko, tj. Božje mesto, jer je Bog svakom od njih pojedinačno na svoj božanski način - što znači savršeno - stvorio prostor, a time mu isto tako dao i posebno vreme, te ga osobeno opremio koječime radi blagovremenog ostvarivanja neke bogovoljene, ali u svakom slučaju, savršene i svete svrhe. Baš tako sveto sazdani zemaljski svet Bog je dao svom najvoljenijem, najsavršenijem i najsvetijem stvorenju, čoveku, na upravu, kroz koju je ovaj trebalo da na jedino savršen način - dakle, slobodno - osvedočava sva svoja bogodana savršenstva u dragovoljnoj, u ljubavlju ispunjenoj službi svome Bogu, svome Tvorcu i Svedržitelju, svome Ocu i Gospodu.

BOŽJI GLAS – Međutim, prvi ljudi po svojoj slobodi izbora nisu se opredelili da svedoče svoju božanski stvorenu savršenost i svetost kroz dobrotoljublje, kroz ljubav i brigu za dobri, savršeni i sveti svet koji je Bog stvorio i njima poverio na čuvanje i negovanje, pa su tako postali neposlušni, te se udaljili od jedinog dobrog i savršenog Tvorca i Oca, od koga sve stvaralački dobija svoju valjanost. Oni nisu poslušali Božju zapovest, Božji zakon, kojim im je darivan čitav zemaljski svet samo pod jednim malim i beskrajno lako ispunjivim uslovom. Ljudski praroditelji nisu želeli da slede Božji zakonodavni glas u sebi, umni glas njima bogodane svetoduhovne slovesnosti koja obrazuje čoveka čovekom, glas ljudske svesti i savesti. Naprotiv, dali su se zavesti na pogrešan postupak lošim savetom zlomislenog savetodavca, čim su po prvi put začuli u svojim dušama njegov neprijateljski glas, koji je poricao i klevetao glas Boga u njima.

PROTIVNIK – Taj Protivnik, što na jevrejskom znači Satan, već je učestvovao u jednoj prethodnoj drami Božjih duhovnih glasnika, anđela. Njih je Bog stvorio pre svakog prolaznog telesnog i tvarnog stvorenja kao večna bestelesna duhovna stvorenja i kao takve učinio ih umno slobodnim za svojevoljno opredeljenje na valjano bogoslužbeno postojanje, kakvo im je i dao. Upravo kao jedan od najmoćnijih među anđelima, Satana je predvodio svoje dragovoljne anđeoske sledbenike u samoopredeljenju na zlo, to jest u mržnji prema Jedino Dobrome Bogu, te u protivljenju Njegovom božanskom dobrotoljublju i dobronamernosti, u odbacivanju služenja Božjoj ljubavi i u otvorenoj pobuni protiv njene svevlasti. Čim su zamrzeli Božju dobrotu i pravdu, pa se svojevoljno odmetnuli od njene svetoduhovne sile životne ispravnosti i savršenstva, ovi duhovni pobunjenici, budući večni, na večnost su izvitopereli i obesvetili svoju egzistenciju od božanski sasvim dobromislene na naprosto zlomislenu, i postali su spremni na svako zlo, koje je to što jeste upravo poričući svako božansko dobro, i odričući se njegove svetosti. Tako su oni, zauvek odbacivši Božje sveopšte dobronamerno gospodstvo, večno pokidali sve svoje veze sa Bogom kao dobrim Tvorcem i Svedržiteljem svega, svih vidljivih, tvarnih, i nevidljivih, duhovnih svetova. Ti protiv Boga pobunjeni bogostvoreni duhovi su se sami odbili od svemoćnog nestvorenog Tvorca i Gospoda svega, te su otpali od Njega i zauvek izgubili svoje položaje u anđeoskim duhovnim svetovima, koji su u neposrednoj blizini Bogu, pod samim Božjim prestoljem. Baš to što ne pripadaju više nikuda vođa palih anđela pokušava da nadoknadi razorno uzurpirajući zemaljski svet upravo kroz upliv na samu dušu gospodara ovoga sveta, čoveka.

ZLOMISAO – Taj Bogoprotivnik se trudi da samim sobom, a i onima sebi podređenima - kao zlim duhovima, koji se u ljudskoj duši javljaju kao zle pomisli, potisne iz ove sve ono božanski duhovno, svetoduhovno, čime je čovek isključivo pozvan iz nebića u biće, to jest na sveti život, te čime je čovek jedino čovek, što se upravo u čovekovoj duševnoj nutrini pokazuje kao sveta prostodušnost i dobrodušnost. Pod onim zlomislenim uticajem čovek postaje nebrižan za dobro svog zemaljskog sveta, kome je po Božjoj dobronamernosti neophodan kao dobri pastir, kao čuvar i negovatelj božanske istinitosti, ispravnosti-valjanosti-dobrote, te lepote u njemu, jednom rečju - njegovog bogodanog savršenstva i njegove svetosti, pa, prema tome, on je ovom svetu preko potreban upravo kao Božji sveštenik. Čovek, kad napusti ovu čuvarsku i svešteničku službu Bogu, najpre se preobražava u sebičnjaka, koji se brine samo za sebe i samo sebe voli, da bi pod do kraja razarajućim dejstvom zloduha, što kida sve veze, svaku ljubavnu povezanost, čovekovo samoljublje prešlo u mržnju na samoga sebe, a čovek završio kao očajnik koji više ne zna šta će sa samim sobom i koji bi da može sebe naprosto poništio. Kidanjem ljubavnog saveza s Bogom, te privremenim savezništvom mržnje prema Bogu, koji sklapaju sa zlim duhom, prvi ljudi ugrožavaju zloduhovnim obesvećenjem sam Raj kao sveto mesto Božjeg neopozivog životodavnog saveza sa čovekom. Zato čovek opterećen demonskom zlomišlju i po njoj samovoljnim iskustvom vlastitog zločina mora napustiti Raj, štaviše ovaj mu mora ostati uskraćen sve dok se on kroz smrt ne osvedoči u svome pokajanju, u preumljenju od zlovolje i zloljublja na dobru volju i dobrotoljublje.

HRISTOS – Mesija-Hristos dolazi u zemaljski ljudski svet tako što se u čoveka ovaploćava sam Bog Logos, koji je prevečno Jedinorodni Sin Božji. Upravo ovo mesijansko otelotvorenje neopozivo svestvaralačke i svedržilačke Reči Boga Oca, koja je večno puna Njegovog svemoćnog Svetog Duha, dovodi povest vanrajskog čovekovog sveta na vrhunsku prekretnicu, sa koje postaje sasvim stvaran ljudski prelazak iz povesne prolaznosti u božansku večnost kroz potpuno preumljenje osnaženo punom svetoduhovnom silom večne Božje Reči saveza sa čovekom. Taj istinski i potpuni božanski silazak iz krajnje onostranosti, iz nestvorene, a svestvaralačke duhovnosti u tvarnu ovostranost uvodi poslednje vreme, koje je ostavljeno ovom ljudskom svetu radi pokajanja i istrajnog preobraćanja od zla na dobro, od obesvećenosti na svetost. Upravo radi takve trajne mogućnosti ponovnog ovostranog osvećivanja, Mesija Bogočovek kao Večni Prvosveštenik pre svog vaznesenja u božansku onostranost, koja je iznad svakog duhovnog stvorenja, te naprosto iznad anđela, dakle, pre svog ulaska u božansku tajnu nad tajnama, ostavlja s ovu stranu ljudskog zemaljskog postojanja neoskrnjivo svete tajne. One su prizvane Njegovom svemoćnom svetoduhovnom silom u Njegovo zloduhovima obesvećivano stvorenje, tako da je ono očišćeno od svega zlomislenog i ponovo osvećeno. Najviša takva stvarna sveta tajna je u pričesnim darovima, u hlebu i vinu, koji su osvećeni svetoduhovnom silom u punoj božanskoj meri, po čemu postaju telo i krv samog Bogočoveka. Jedino hleb i vino sa Hristove tajne večere, sa tajanstvene pričesti isključivo božanskim, te neprikosnoveno svetim tajnama večnog života - mogu da uvedu čitavog čoveka, kao telesno-duševno-duhovnu celinu u nepokolebivo osvećenje, trajno oboženje i ovekovečenje. A ovo se u potpunosti ostvaruje tek sa telesnim vaskrsenjem kroz ovamo zauvek pristiglu punoću svetoduhovne sile Hristovog drugog dolaska i končanog povratka, čime zemaljska ovostranost biva u potpunosti trajno osvećena, a svi stalno samovoljno skrnavljeni, budući nepokolebivo bogootpali, anđeli i ljudi - bivaju prognani u jednu oblast postojanja iz koje im nema obesvećujućeg i rušilačkog povratka u novu svetu stvarnost.

APOSTOLI – Onaj naprosto nedosežni Sveti koji svima i svemu daje osvećenje, Onaj Najsvetiji, Sveti nad svetima, Jedini Sveti - Bog je dragovoljnim ovaploćenjem svog onostranog Jedinog Svetog Sina, svog Sveca u telo čoveka koji živi u obesvećenom zemaljskom svetu - uveo ponovo u ovostranost mogućnost istinskog, trajnog i sveobuhvatnog osvećenja ljudske i zemaljske prirode. Otac je upravo preko Svetog Sina-Bogočoveka pozvao na svetost sve ljude kao adamsko carsko sveštenstvo po praotačkom rajskom nasleđu koje im je ostavio, da bi ih Sin kao večni Prvosveštenik i Gospod-Car predvodio u neprekidnom i nepokolebivom služenju Njemu. Bogočovekovi sveti su najpre Njegovi poslanici-apostoli, koje je On prve posvetio u svoju svetu tajnu pričešća, pa pričestio, te osvetio i osveštao njome. I baš takve svete i sveštene On ih je neposredno pre svog odlaska poslao po celom zemaljskom svetu, da bi do prostornog i vremenskog kraja Zemlje s kolena na koleno prenosili Njegovo sveto nasleđe - Njegov Sveti Zavet - kroz pričešćivanje Njegovom životodavnom silom svetosti. Naime, samo ona osvećuje bogosluženje, bogoslužbena mesta, predmete i pričesne darove, a ovima ljude koji su se svesrdno predali na službu Bogu. Upravo oni kao takvi, osvećeni i ponovo za rajsku svetost podobni ljudi treba da na takvim svojim osvećenim i opet Svetom Raju sličnim mestima dočekaju povratak Hrista kao Svedržitelja i dolazak Njegovog Carstva u punoj sili kao rajskog Novog Jerusalima.

GRAČANICA – Jedno takvo sveto, te i u izvornom i u konačnom smislu rajsko mesto je i Crkva Gračanica kraj Valjeva, što je vidljivo već na prvi pogled prostodušnom i dobronamernom oku. Drevna sveta građevina je okružena šumovitim brdima i zavojem smaragdno bistre planinske reke blizu njenog ušća u jedan isto tako rajski čist vodotok, kako i priliči crkvi posvećenoj anđelima kao iskonskim čuvarima Raja na životodavnom izvorištu reka, koje dalje obrazuju plodno međurečje. Ali ovom dosadašnjem anđeoskom saborištu arhanđela Mihaila predstoji rušenje i potapanje, što nikako nije neka božanska, stvaralačka i sveta delatnost. Čitava ona priča o Raju i Hristovom dolasku i povratku je bogootkrivena kao svetopisamska baš zbog svakog takvog mesta kao što je Crkva Gračanica, da bi se objavila njegova sveta neprikosnovenost, da bi se pokazalo kako je ono što su sveti preci posvetili Bogu i time ga osvetili - neopozivo samo Božje i sveto, te da se ne može koristiti u bilo koju svakodnevnu svetovnu, samo ljudsku svrhu, kao što je svaka svrha ljudske udobnosti, a da ga ona ne posvetovi, obezduhovi i obesveti. Već barem šest stoleća Crkva Gračanica istrajava u svojoj svetosti, pod čijim okriljem počivaju i naši preci iz tolikih vekova. Treba li ih potopom samovoljno gurnuti u mulj podzemnog sveta, iz kojeg je Hristos već izbavio njihove duše, a na Sudnji dan će i njihova tela! Ne pokušava li neko da tako demonski izigrava Lažnog Hrista? Ne sudi li on već sada samovlasno svojim precima i ne presuđuje li im zlovoljno?

Znam da ću sa svojom braćom u istom Svetom Duhu uvek čuti iz preispodnje prokletog jezera zvona Gračaničke crkve i pobožnu pesmu njenih bogomolitelja iz grobova oko nje, ma je rasturili i skrpili bilo gde, ma isprevrtali, pa nabacali na gomilu njihove kosti na bilo kom mestu. Znam da će ovo prokletstvo biti kao i ono prvo - prokletstvo ljudske samovolje i gordosti, koja nikoga ne sluša i ništa ne poštuje. I znam da će jasni glas zvona i naših otaca vazda nas zvati na službu Bogu, kad god dublje oslušnemo beskrajne božanske dubine ljubavi u našim srcima.
Delo ljubavi je bilo sagraditi saborište za večere ljubavi Ljubljenog Sina, kroz kojeg nam od Oca dolazi Očev Duh savršene ljubavi. Delo bezbožne mržnje je rušenje i skrnavljenje ovog svetog mesta. Gračanica je bila i biće, i ovostrano i onostrano, iznad nas kao svetinja našeg spasenja, a prokleto jezero kao bespotrebni pogubni greh visiće nam nad glavama i ugrožavati nas svojom smrtonosnom blizinom, te nas iskušavati i sablažnjavati našom krhkošću, smrtnošću i slabošću i navoditi nas na nove pogreške. Naši preci su nam u nasleđe ostavili svoju svetinju, a mi ćemo onima što ovde dolaze iza nas ostaviti samo svoje grehe! Treba li i mora li da bude baš tako! Zar nismo dovoljno slobodni da na takvo što ne pristanemo? Zar nemamo ljubavne slobode da odbacimo ovo delo mržnje na svetost?