Time Mašić (1947-2006)

Sportsko Valjevo se početkom januara oprostilo od Timošenka Tima Mašića (59), jednog od istaknutih igrača Metalca i Budućnosti iz drugoligaših dana valjevskog fudbala, 60-tih godina prošlog veka.

Mašić, sin ličkih partizana Boje (takođe iz Mašića od Titove Korenice) i Milana, penzionisanog pukovnika JNA, ime je dobio po Timošenku, čuvenom generalu Crvene armije u Drugom svetskom ratu. Fudbal je ozbiljnije zaigrao kod pokojnog trenera Novaka Noce Miloševića u nižerazrednom FK Budućnost (prethodno se taj klub zvao Sloga, a sada mu je ime Zanatlija), na terenu pokrivenom šljakom na Pećini. Došao je sa nekoliko školskih drugova iz Tehničke škole i zaigrao na mestu desne polutke, u sezoni 1965/66. godine.

U toj ekipi Budućnosti bili su i golman dr Miša Srećković, bekovi Slobodan Maksimović – Mali Mićin i Jovica Stupar, halfovi Mihailo Kokošar, Dragan Stakić i Slobodan Popović (najmlađi u ekipi), te napadači Grozdan Stefanović, Ivan Ica Milosavljević, Steva Zagorac Golja (ubrzo ga je zamenio Dragan Mitrović Jare) i Milan Krstajić Krca.

Ta ekipa Budućnosti, ako pamćenje ne vara, igrala je u zonskom rangu, a protivnici su joj bili Sloga (Veliki Crljeni), Turbina (Vreoci), Radnički (Rudovci), Mladi radnik (Junkovci), Ribnica (Mionica), Jedinstvo (Ub), Spartak (Ljig)... Noca Milošević je odlično pripremio tim, igralo se lepršavo i efikasno, u napadu su uz Icu i Krcu blistali Grozdan i Time, a iza njih Jare, Koki i Stupar. Čitav „projekat”, kako bi se to danas reklo, propao je neuspelim pokušajem uprave kluba, sa pokojnim Rankom Milivojevićem Sajdžijom i električarem Rašom Jelićem na čelu, da u tim vrati nekoliko starih igrača Budućnosti. To je bio jedan od razloga da Time i Grozdan okušaju sreću u Metalcu, a trener Milošević je digao ruke od započetog posla.

Time Mašić će kasnije, kod trenera Pere Ćosića, svoje najbolje igre pružiti na mestu centarhalfa (nasledio je Bracu Brajovića), u tandemu sa Žikom Jankovićem (ili pokojnim Borom Grujičićem). Na golu drugoligaša Metalca bio je Milovan Popović (zamenio je „Vladiku” Ladaveca), a igrali su Laca Velimirović i „Parfem” Tešić, pa „Piklja” Savković, „Gnjeca” Perović, Miloje Lale Đurić, Vladan Milosavljević „Pidon”, Mima Begović, pokojni Žile Prodanović, Sreten Đurica, Radenko Paunović Tekir, Raja Lazić, Milan Simović Palenta...

Zanimljivo je i sećanje na jedno tadašnje gostovanje Crvene zvezde, na stadionu „Krušik”, koju je vodio Miljan Miljanić, a na golu su se smenjivali Dragan Racić i Ratomir Dujković. Slučaj je hteo da Racić u sudaru sa Timošenkom doživi potres mozga i bude iznet sa terena. Zamenio ga je Dujković, koji će potom napraviti reprezentativnu karijeru, a sada je selektor reprezentacije Gane na Kupu nacija zemalja Afrike u Egiptu (Gana će igrati i na predstojećem Svetskom prvenstvu u Nemačkoj). Racić se, dakle, više nije vratio na gol Zvezde, a tih godina bio je veren sa našom atletskom šampionkom Verom Nikolić iz Ćuprije. Ona je, opterećena mnogobrojnim titulama i prethodno oborenim evropskim rekordom u trci na 800 metara, krahirala na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine. Još se pamti kako je uplakana, po odustajanju u najvažnijoj trci svog (sportskog) života, u nemoći besno bacila Racićev verenički prsten!

Time Mašić je sjajno igrao u Drugoj ligi – Sever, protiv njega se nisu videli ni tadašnji vodeći napadači Osijeka, Proletera (Zrenjanin), Borova, Spartaka (Subotica), Novog Sada, Bačke (Bačka Palanka), Jedinstva (Brčko), Radnika (Bijeljina)... Umeo je i gol da da, uglavnom udarcima glavom kod „prekida igre”.

Po okončanju karijere nije se mnogo „muvao” u fudbalu, nije bio taj tip. Čitav radni vek proveo je u „Krušiku”. Iza sebe je ostavio suprugu Veru (rođ. Paunović), sina Vedrana i kći Olju (ud. Srećković), unuka Sergeja, sestru Milku (ud. Mitrović).