Valjevo na moru

To i neće biti ništa novo, jer je Valjevo, takoreći, oduvek i bilo na Moru. Pre Valjeva bile su Valjevske planine na obali Mora koje je, vremenom, oteklo, isparilo, ali su ostali uspomena i žudnja za Morem. A kada se Valjevu i to posrećilo da bude kuća na drumu, na ovim su se prostorima već odavno susretale i sekle energije i svetlosti Mediterana i istočnih mora sve do Indijskog okeana, kao što će se susretati i ukrštati i ljudi - razni trgovci i probisveti, hodočasnici i svetski putnici koji su, svojim govorom, svojim gestama i manirima, pripovedanjem, koloritom svoje puti i svojih očiju, doprinosili toj žudnji i tom nemiru zbog Mora i za Morem. A pričuo bi se Valjevcima i onaj eolski zov iz neke prazne školjke koja sanja pod dubokim naslagama vremena i peska ili arabeska skeleta morske ribe ili neke morske biljke, uspomene iz davno minulog Panonskog mora.

Ovih poslednjih stotinak godina već su se pravili planovi da bar voz prođe na More. To je onaj voz koji je došao još 1908. pa se, onda, videlo da više ne može dalje. A kada se sedamdesetih godina najzad i dogodila pruga Beograd - Bar oduševljenje je puklo neurotično. Međutim, tek što se ova euforija smirila pruga poče da se kvari, a Valjevci, nestrpljivi i nezahvalni uzeše sve više, da se okreću nekom drugom moru, Jonskom i Crnom moru. A i videlo se lepo da ni Jadransko more više nije, niti će ikada biti, kao što je bilo. U međuvremenu i Valjevci su se razišli kojekuda, mnogi su otišli zato što Valjevo nema more.

A Valjevo je, Bog dao, na vodama, vidljivim i nevidljivim, i s njima treba samo ulepo i eto nama Mora. Samo tolike rečice i reke kojima je isto tako, mnogo bolje da što duže ostanu u predelima svoga porekla i svoga zavičaja, jer što više žure to će im brže doći kraj.

Da je u Valjevu živa i delotvorna žudnja za Morem i pamćenje mora da i Valjevu nema ništa dok ne bude Valjevo na Moru vidi se i po tome što, kao i nehotice, ili pod izgovorima koji su sasvim neprimereni, evo samo ovih godina nestalo je nekoliko jezera koja će, kad tad, po logici vode i zemljišne teže, da se spoje u jedno, u Valjevsko more. To su već jezera kao što su: Rovni, pa jezero na Povlenskoj reci, pa Kameničko i Ribničko i Petničko. I Berka Savića Brana na Gradcu, ako ništa, inicira na tom mestu jedno Gradačko jezero, a i ono Savićevo zalaganje za još jedno jezero pre nego što Gradac nestane u Kolubari, ako to slepci i nisu dali, nije zaboravljeno, već je i takvo od istorijskog značaja. A moglo bi, odmah, s pesmom i udarnički, da se poprave sve one brane na našim rekama i rečicama koje su čuvale vodu u reci, i ribe i druge vodene životinje, i gradile jezerca na reci. A tek kada se vode Obnice i Jablanice, Kolubare, Ribnice i Lepenice i još mnoge udruže, zaustave i svrate, eto nama Mora, eto Valjeva na Moru.

Ovaj prostor tako vodom preporođen i sa planinama ovim treba naseliti i životinjama raznim koje mu pripadaju. I ribom plemenitom, i pticama, vrapcima i gugutkama, vevericama, ježevima, kornjačama, mnogim pitomim zverima i drugim čovekovim životinjama. I onim divljim konjima vilovitim, ako ih već nisu zlikovci pobili. A jesu!
Ima još jedan razlog da Valjevci brže porade na svome moru, a taj je u tome što je ovo umnožavanje državica kod nas, a sada hoće i regije i sandžake, uzelo takvoga nezdravoga maha da može da dođe i do toga da i Valjevski kraj bude prinuđen da se proglasi za neku državu. Pa, ako je državica, neka bar ima svoje more! A Valjevski kraj sa Valjevom na Moru i bio bi država bez granica i država bez vojske. Od vojske bile bi samo policajke, birane po pameti i lepoti. A ovo Valjevo-država ne bi bila ni mala pošto bi to bila država bez granica koje, i inače, smanjuju i kvare i najveću državu. Država bez granica je veća od sebe same i od najveće ograničene države, jer je i najveća ograničena država samo prokleta svilija.

Voda jeste uvek i jedan neiscrpan kapital i u privrednom i privređivačkom smislu. Ali, govoriti o vodi samo sa tom primisli kako ona da se rabi i na brzinu koristi i grešno je i opasno. Jer, voda je i isceliteljska, ona je inicijatična i erotična. Voda je čoveku i ogledalo. Doduše nije samo voda, već i svekolika priroda, i planine i šume, i rude u zemlji, sve što jeste i što pamti, i plamenito znanje naše, i naša religija, i jezik i svi jezici, ne samo jezici ljudi, sve je to i gradivo i suštastvo onoga što zovemo duhovnost. A ova se duhovnost ovde kod nas silovito ispoljila kod najodličnijih reprezenata naših da je to kao jedno čudo. Zamislite samo tu silu i taj respekt od Vuka Karadžića koji, sakat, samouk, izbeglica u tuđem svetu ide onako smelo i nikome drugom do u Vajmar na divan jednome Geteu, koji je te 1827. bio u punom sjaju i najvišoj slavi. Ili Nikolaja Velimirovića koji iz Lelića ode u Evropu i Ameriku da tamo tumači i propoveda kao da je njegov ceo svet. Ili Protu koji priteže svoje opanke, ode on, takoreći peške, u Rusiju, kod ruskog cara, da sa njim neke državne poslove ugovara. Pa Brana Petronijević. I još neki.

U državici Valjevo, sa Valjevom na Moru, neće biti teške industrije, biće riba u vodama i vodenih životinja, biće šljivici i vinogradi, povrtarstvo (tri letine - kao u Misiru), pčelari i grnčari, šljivovice i medovine i vina, i pogače od šljiva, malina i malinade, beli mrs valjevski, pečurke, lekovitih trava medvedničkih i divčibarskih...

Biće u Valjevu na Moru i univerzitet na kome će se učiti maternji jezik i istorija maternjeg jezika, i drugih jezika, i ko se bude dobro uputio u ta znanja, otvoriće mu se i mnoga druga znanja, kašće mu se samo. Zatim će se učiti o životinjama, i o biljkama, i o poreklu Valjevskih planina, o vodama, i o tome šta sve vode znaju i šta sve one pamte, šta je bilo pre početka i šta će biti posle kraja. Šta to beše bez svilenac ili izvor Zelenac, a šta tepsija demirlija i otkuda to i kakve to ima veze? Da li ste se pitali kadgod kud se dedoše lanjski snegovi? Kako je čovek veliki kao kosmos i kako je čovek mali u kosmosu? I da je to svejedinstvo ta lepota koja može i da zaboli i da bude opasna? A zar bi valjalo kada bi bilo lepote bez opasnosti? Imaće Valjevo i veliku biblioteku, bez bibliotekara, i knjižaru i pozorište, nešto kao Tešnjarske večeri, ali nikako i ni na kakav način i da liči na njih.

Ovakvom Valjevu na Moru za predsednika, za onoga koji će svima da služi, dobro bi došao neko ko je po zanimanju i po vokaciji filozof, kao što behu Marko Aurelije ili Fridrih Veliki ili naš Đinđić.

A još i to - kada bude ova promocija Valjeva na Moru da se pozovu svi oni koji su ikada išta doprinosili ovome kraju i ovome gradu i držali pamćenje o njemu, a ostala su im samo groblja i skoro ništa više. To su bili Dubrovčani i drugi Latini, i Madžari, Jevreji i Jermeni, muslimani i Turci, i Rusi braća.