Zašto je Austrougarska propala

Da se nije dogodilo nitša više osim onih nekoliko stotina (ili hiljadu!) duša, koje su se slegle na otvaranju izložbe slikarstva i slika Ljube Popovića u Subotici (5. nov. - 20. dec.) to bi bio jedan događaj izvanredan. Dabome da je osnovni razlog ovome ovakvom subotičkom plebiscitu što je ova izložba slika i slikarstva Ljube Popovića, najzad, jedna njegova izložba reprezentativna. Ona je i u jednom bitnom smislu i izvesna Ljubina retrospektiva budući da su na ovoj izložbi i slike iz svih perioda Ljubinoga slikarskoga podvižništva, odnosno njegove likovne ali i duševne i duhovne žudnje za svetlošću. Ova izložba u Subotici jeste događaj izvanredan i po tome što ovakve monumentalne prezentacije Ljubinoga slikarstva kod nas do sada nije bilo iako je Ljuba Popović jedan od prvaka evropskoga slikarstva u ovo naše vreme i uz to jedan od neposustalih i verodostojnih ambasadora naših u svetu! Zato je izvanredno i to što su se za ovu izložbu postarali neki naši agilni i blagočestivi preduzetnici i neki posvećenici po strani i od države i njenih problematičnih institucija i još gorih, samozadovoljnih i zapuštenih njenih činovnika.

I još, kada je povod ovako kapitalan da kažem i to da je Ljuba Popović jedan od onih naših u belome svetu koji nije prestajao niti zaboravljao da se ponosi i time što je odavde, iz ovoga basena balkanskoga i mediteranskog, a još i iz Srbije i iz Valjeva. Ovo njegovo plemenito rodoljublje svedoči njegovo slikarstvo, koje je u isto vreme i svetsko, kao i Ljubino skoro svakodnevno učešće u raznim našim poslovima, prosvetnim i kulturnim, srbijanskim i valjevskim.

Ova izložba slika i slikarstva Ljube Popovića postavljena je u jednoj lepoj palati subotičkoj, jednom od onih zdanja koja su izdanci i svedoci moći i rafinmana jedne carevine, a u isto vreme i dekadencije njene, tako da se iz jedne ovako stamene i kapriciozne građevine, njene solidnosti, ali i nekog njenog umiranja u ornamentu može čitati čak i to zašto je Austrougarska propala!? U jednoj takvoj palati, koja će dokle god bude stajala, da umišlja da je dovoljna sama sebi, u zasenku jedne valjda dvestoletne šume od platana, pitao sam se kako će se Ljubine slike snaći. U jednoj takvoj palati, pored te stoletne šume koja, začudo, tako reći nestvarno, nosi ime Vladimira Iljiča Lenjina pa, i u svoj toj Subotici staroj, u srcu njenom kako će se snaći i opstati Ljubine slike? A onda je došao Ljuba Popović svojim neodoljivim slikarstvom i na očigled Subotičana da svu tu drevnu uglednu starinu razgrne i nadmaši svojim slikarstvom.

Bilo je tako zebnje kako će i šta će slike Ljube Popovića po salonima ove palate koju je neki moćan čovek u doba svoga prosperiteta i svoje moći gradio za užitak svoj i svoje porodice. I svojih prijatelja. Kako će Ljubine slike po ovim odajama, u kojima je svaki prozor i svaka tavanica remek delo jednog kapricioznog zanata, koji je držao do sebe i kojem je i te kako bilo stalo do toga da se nametne. Kako će sada Ljubine slike u ovoj iznuđenoj konkurenciji kada bi njima, Ljubinim slikama, bilo najkonfornije, a i najpoštenije u nekom prostoru savršeno čistom i beznačajnom. A dogodilo se dakle to da su se pred ovim Ljubinim slikama i od ovih njegovih slika kao odjednom sasvim povukle sve ove majstorije u dizajnu i zanatu nekih, inače dostojnih svake hvale, majstora u tome prostoru koji je do malopre bio dovoljan sam sebi, ostale su samo Ljubine slike! Da li je u tome makar i jedan delimičan i nedovoljan odgovor na pitanje - zašto je Austrougarska propala, a Ljuba Popović nije.

Iako na ovoj izložbi slika Ljube Popovića u Subotici nema nekih od najboljih slika njegovih, ova je izložba i reprezentativna i monumentalna. Jer Ljubino slikarstvo jeste po svome suštastvu i po vrhovnome slikarevom porivu jedna jedinstvena velika slika u kojoj ravnopravno i na isti način značajno učestvuju i njegovo najranije slikarstvo i svekoliko potonje u jednom, moglo bi se reći, logičkom kontinuitetu i skladu. Taj zakon Ljubinoga slikanja i ta njegova maestralna promocija hrane se njegovom žudnjom za svetlošću, tim neposustalim prizivanjem svetlosti koji se očituju permanentnim prosvetljavanjem kolorita, do izlaženja i izlaska na onaj zasluženi proplanak životne radosti i mudrosti koji su i od materijalnoga i od duhovnog, od jednoga erosa valjevskog, u jedinstvenom skladu svekolikog postojanja kojim se preovladavaju sve one bolne i tragične deobe i podele i ludi nesporazumi.

U toku ove izložbe u Subotici upriličeno je i predstavljanje dve knjige o slikarstvu Ljube Popovića. To su, najpre, jedna impresivna monografija iz pera Sarana Aleksandrijana, uglednog pisca i znalca likovnih umetnosti, i katalog - monografija koja je pripremljena za ovu izložbu. Monografija kojoj je tekst pisao pomenuti Aleksandrijan, jedno delo sintetičko i informativno, esejističko na visokom nivou a realizovano i učešćem Agencije „Valjevac” i saradnika iz Pariza, Firence i čačanskoga „Gradca”. I ova činjenica jedne internacionalne saradnje fakat je koji sam sobom proizvodi jedan značaj koji nikako ne bismo smeli da previdimo. Ova druga knjiga je izvestan prateći sadržaj izložbe, s tim što će verovatno i kada izložba prođe knjiga da ostane.

U toj najvećoj dvorani, verovatno svečarskoj i balskoj, među Ljubinim slikama sleglo se bilo sveta više nego što je i moglo da stane. Bila je to jedna svetkovina skoro neverovatna, ne samo zbog slika Popovićevih, već i po jednom emancipovanom, dinamičnom i značajnom njenom sadržaju. Naime, pošto su učeni govornici održali svoje govore dogodio se onaj bitni sadržaj te seanse, razgovor slikarev sa svojim domaćinima, Subotičanima. Tom razgovoru, daleko od svakog tupavog monologa, kakvima se obično samo kvare ovakve književničke i umetničke večeri, jednoj istinskog gozbi od duhovitosti i duhovnosti, ponajviše su doprineli zapravo ovi Subotičani pružajući Ljubi Popoviću šansu da se otvori maksimalno svekolikim svojim iskustvom i darovitošću. Od onoga što se to veče govorilo - razgovaralo pomenuću samo jedan govor - razgovor koji je jedna ženica zapodenula i Ljuba joj se samo pridružio. A ova žena i ne bi bila ni viđena ni zapamćena da nije progovorila i da nije rekla ono što je rekla. A ona je rekla sledeće. Naime, ona je ponešto znala o Ljubinom slikarstvu, videla je neke reprodukcije, a može biti da je na neki način negde videla i neku Ljubinu sliku. I sve joj je to, kaže, bilo odbojno da joj je bilo, tako reći, muka. I već sa tom mukom ona je došla na ovu izložbu, a došla je evo i na ovu promociju da nešto kaže. Uzela je da gleda slike onim redom kako je izložba komponovana, a slike su na izložbi postavljene tim logičnim poretkom, hronološkim. Doživela je to da su ove slike, malo pomalo, počinjale da je uzimaju pod svoje i da nestaje one muke i mučnine koju je već bila donela na ovu izložbu. Obuzimala ju je svetlost Ljubine slike, ta erotična svetlost, neodoljivi kolorit Ljubinoga slikarstva, taj preobražaj materije i materijalnog i duhovnog. Ozarena i očišćena ona ovde, pred slikarem i pred svojim sugrađanima, ispoveda ovu svoju istinu o slikarstvu. Ljuba je, očigledno polaskan i rasterećen, i sam dodao nekoliko reči na to. A i nije ni trebalo više, niti se moglo više na taj jednostavni i verodostojni govor ove Subotičanke, koji je bio najbolja pohvala i ovome slikaru i njegovom slikarstvu. A i najbolja likovna kritika Ljubinoga umetničkog dela.