Zavičaj, otvorena rana...

Subota, 20.decembar 2014.

Doba je godine koje mi jako teško pada... Odbrojavaju se dani do Nove godine i ta euforija mi odavno ne prija... Ali, nemam vremena da se time bavim, čekaju me dva naporna terena do praznika, da time zaokružim ovu godinu koja nije bila laka...  

Imamo dva dana da snimimo materijal za novi „Trag“. Deo je već urađen u Beogradu., sada put pod noge i današnja odrednica je Lešak, opština Leposavić... Tema je jako zanimljiva – kako je davne 1959.g. administrativna linija između uže Srbije i Kosova i Metohije pomerena na južne padine Kopaonika... Dvadeset katastarskih opština koje su pripadale opštini Raška pripojene su Leposaviću, čime je tok istorije i sudbina naroda sa tog područja preokrenuta... Nije to malo i jednostavno. Do juče si pripadao jednoj sredini, od danas, dekretom – drugoj...

Svojevremeno sam svojom voljom promenila mesto prebivališta, svoje Valjevo zamenila Beogradom, jer sam mislila da je to za moju decu i mene bolje, pa nije bilo lako. Ovde je bilo tuđom voljom, mnogi misle iz hira ili interesa tadašnjih državnih moćnika. Idem put Leška, da čujemo šta kažu ti ljudi 55 godina kasnije. Da li ih to pritiska i dalje ili su se pomirili sa sudbinom?

Kako se loše spava kada u podsvesti imate imperativ preranog buđenja... četvrt pre pet je zadatak za budilnik, polazak tačno u šest, drugog dana sv. Nikole. U ekipi koja mi je određena za ovaj zadatak poznajem samo snimatelja, ali to je uobičajena situacija u RTS... Sada ću reći nešto što je u Javnom servisu jeres... Skraćuju nam boravak na terenu za jedan dan, radi uštede, a na teren ide vozač, snimatelj, tonac i rasvetljivač... pri tom većinu materijala snimamo u eksterijeru... racionalno, baš... Idemo na put u doba godine kada obdanica najkraće traje i pitanje je šta ćemo uspeti da uradimo do pola tri, tri koliko je realno da možemo da iskoristimo dnevno svetlo... Zato sam jako napeta. Pripremala sam se jako dugo za ovu emisiju i sada u finalizaciji imam limitiranje od više sile, koja se ne udubljuje u suštinu. Šta je, tu je...

Ne mogu da zaspim u autu iako mi duša spava... Razdanjuje se, biće sunca danas, što je dobro. Nadam se da je i u Lešku tako. Kažu svi da je neuobičajeno toplo za ovo doba godine, ali pamtim i neke davne decembre obasjane suncem... moje maturske godine, sećam se... vožnja motorom do Poparskog jezera, prelep dan, smešan izgovor za odlazak sa časova, znam da sam bila sva važna zbog sunca u prvi put ofarbanoj kosi... pamtim i jedan topao i prozračan Nikoljdan u Valjevu pre desetak godina i to da sam se zahvaljivala prazniku jer mi je odagnao bar na dan tugu koja se uvukla duboko... i zbog koje sam odlučila da nešto promenim, pa sam otišla... ali, od sebe ne možeš daleko... Mehanizam pamćenja i zaboravljanja je fantastična sprava, kao i to što pokreće slike... Shvatam da mi je bolno da mislim o svom Valjevu, da je kao nezaceljena rana... kao kada te dotakne kafanska pesma, prostreli tamo gde ne diraš... Šta to toliko reže? Gde god da sam gordim se Valjevom, ponosna na korene, na lepotu grada koji ima dušu, na to što mi je majka iz Sankovića…Sa još više strasti govorim o gorštacima iz Podgorine, zavičaja mog oca i mojih Soldatovića…Pa, zašto boli? Možda je to praiskonski strah da ne izgubiš ono svoje, svoje tle, sebe... Kako li tek boli te ljude u Lešku?

Čekaju, raduju se što se neko zainteresovao za njihovu priču, muku, bol... Komšije bivšeg ministra Gorana Bogdanovića, koji je rodom iz Leška, koji sa porodicom danas drugi dan prima goste na slavu, pa je organizovao delegaciju da nas dočeka i otvori dušu... Za kafanskim stolom priča teče, ko će više i pre šta da kaže... pravimo plan kako da vreme što racionalnije iskoristimo... prvo do centra, anketa sa prolaznicima koji su krenuli u jutarnju nabavku, pa razgovor sa vitalnim devedesetogodišnjakom, savremenikom dešavanja koja su naša tema... Interesantno, kao mit ovde je zaživela priča da je isključivi krivac za to što ih je snašlo Petar Stambolić i njegovo delegiranje u najviše partijske krugove. Odgovor na to koliko istine ima u ovim optužbama potražila sam koji dan ranije od mladog istoričara Miomira Gatalovića, koji će već u januaru braniti doktorat na temu koja se bavi tim periodom, državnom politikom i zbivanjima na teritoriji Kosova i Metohije... Neću otkriti pre emitovanja šta je rekao...

Sa domaćinima iz Leška posetili smo i rudarsko selo Belo brdo, kraj okna koje vodi u rudnik olova i cinka. Rudnik čiji su ulaz i eksploatacija na teritoriji Kosova i Metohije, a 70 odsto rude se vadi sa tla uže Srbije. Prisećaju se kako je nekada tu vrvelo od života... danas pustoš... U selu desetak meštana,sreli smo ih nekolicinu. Iskreno – zbog doze alkohola pod kojom su bili, nismo ih mogli pred kameru... domaćini su nam objasnili da je to česta slika ovde, rudarski život je čemeran, plate su solidne, ali su ovdašnji rudari bez ideje šta sa novcem, život je isprazan i bežanje u alkohol neradnim danima je beg u iluziju... Nadrealna slika... jedva čekam da uđem u montažu...

Jedan od naših vodiča, onako za sebe, komentariše – najteže mi je da mi kosti ostanu ovde, plašim da će ovo biti tuđina... Ne znamo čiji smo mi ovde, ni tamo ni ovamo smo... kome da se okrećemo?

Boravak u ovom kraju završavamo posetom manastiru Sveti Vrači iz jedanaestog veka, hvatamo poslednje zrake sunca za snimanje i idemo dalje, put Raške... gotov je dan prvi... naporan dan... i dug s obzirom na to kada sam ga započela...

Nedelja, 21. decembar 

Budi me sat, u sedam... ovo je već luksuz u odnosu na jutro pre... Ne volim hotelske sobe... ali, moram priznati da je hotel Karavan u kom smo konačili vrlo pristojan. Ipak želim da se što pre spakujem i pobegnem. Doručak u hotelu mi uvek prija, kao i prva jutarnja kafa... Samo ne želim da tako brzo komuniciram sa svetom, volim da polako hvatam ritam i podižem sebi raspoloženje...

Ovo me podseća na nedeljna jutra kada vikendom boravim u Valjevu.. Mama čeka da se promolim iz sobe, sa kafom, medom, kaloričnim doručkom i ustreptala da krene sa razgovorom... a, ja, jutarnji namćor i depresivac, vapim za tim da me niko, baš niko ne dira... onda glumim da sam baš super, grize me savest zbog toga i molim se da izdržim da ne puknem... to su inače najkritičniji trenuci u našoj komunikaciji, jer sam ja na kraj srca u te jutarnje sate, a ona osetljiva jer je usamljena i krhka... Večita igra na žici između majki i ćerki, ma koliko godina imale... I to jeste fenomen...

Danas je plan snimanja nešto jednostavniji... Snimamo u Raški - tako su mi rekli da je ispravno, a ne Raškoj, kako se često čuje - lokalnog hroničara, Boška Veljovića, istoričara Vladana Virijevića, panorame grada... Upoznajem predsednika opštine Raška, Ignjata Rakitića, koji se ne uklapa u moju sliku o naprednjačkim kadrovima... još jednom shvatam da su predrasude opasna stvar... ili pak... svako pravilo ima izuzetke. Objašnjavam šta je naš plan... .odlazak na Kopaonik, kota 2017 m, Pančićev vrh i da pokažemo dva metra udaljenu administrativnu liniju SPAJANJA uže Srbije i teritorije Kosova i Metohije... Svaku reč merim sto puta, da ne promakne greška... Kako stići tamo? Javljaju nam da je na Kopu nevreme, noćas je padao sneg, jak vetar duva, žičara do Pančića ne radi... Krećemo, pa šta bude... Računam na sreću...

Predsednik opštine Rakitić nam sa saradnicima iz Turističkog centra pronalazi rešenje kako da dođemo do vrha, ali se vraća nazad, sastanak odborničke grupe, u ponedeljak se usvaja lokalni budžet... ozbiljna stvar. Zahvaljujemo se na pomoći.

Nas čeka tabač, veći... U njemu mesto za dvojicu domaćih, snimatelja i mene... jedva! Vozač koji već 33 godine vozi ovu mašinu uz i niz kopaoničke staze, kaže da će put trajati desetak minuta. Pitamo da li je moguće da krene nazad? Da. Više puta sam leteo i po desetine metara, reče... utešno... Napolju je minus četiri, vetar duva kao lud! Ipak smo srećni što nas voze tabačem, u žičari bi bilo jezivo...

Na Pančićenom vrhu smo, ali magla takva da može da se seče! Prst pred sobom ne vidiš... i onda se probija sunce! Planina je to... Pripremam sagovornika, Nebojšu iz Turističkog centra, nameštamo opremu..ja nešto kažem u kameru, postavim njemu pitanje, on počinje da priča, oblak se navuče... snimatelj prekida... ja kažem opet svoju rečenicu u kameru, postavim pitanje, Nebojša krene, sunce se promoli, snimatelj Agbaba prekida... i tako nekoliko puta... rekoh, planina je to... Nešto smo uradili, valjda će se videti... da - i neku fotkicu da napravim za Kolubaru, obećala sam Lari...

Povratak u bazu, čaj za okrepljenje i put pod noge... nazad u Beograd... suncem okupan... ha, tu su rejbanke, neizostavne... spustih ogledalo na suvozačkom sedištu... obrazi gore, ekcem se prosuo po licu... alergija na hladnoću! Takav je reporterski život... Volim ga...