(Foto: Dušan Jovanović)
Radisav Mića Cajić rođen je u Kosjeriću 1926. godine. Gimnaziju je završio u Užicu a Filozofski fakultet u Beogradu.
Radisav Mića Cajić
Posek
Kosančićev venac, pepeo
Zgarište Narodne biblioteke, 1941.
Ni trunke svetlog pepela slova
prisnog kao od naših kostiju
a revnost vetra i kiše na popušta
- jednom će izravnati sve neravnine
pa će trava sama izrasti.
Preostalo je nešto tišine,
više nego bilo gde u ovom gradu
kome sunce i voda
zastiru sto, iznose ponude.
Ako je bilo i nečega drugog,
savršenog kao ona slova i tako dragocenog
da bi ga trebalo pribrojati sačuvanom imetku,
gnezdašca senice, na primer
- toga nema.
Ova zaravan iznad okomitog grebena,
drukčije opustošena
i kao izvrnuta na naličje,
sve više se udaljava,
mimoilazi i sa samom sobom,
ne zaveštavajući nama,
pristiglim posle dugog oklevanja,
ni pupoljak, kamoli ruku.
A mi, svekoliki,
putujući glumci i ulični svirači,
ipak znamo:
Ovde je moglo biti svetilište,
Zlatni gaj gde se svaka reč
pozlaćuje i vraća svome glasu
i pretrajava jasna kao zvono.
Ali naše odrastanje beše sporo
a naši saputnici bez dara:
slepi za boje
ni rečnike sa obiljem značenja
niko nije čitao...
Putujući glumci i ulični svirači,
jednom na posvećenoj zemlji, slušamo
buncanje lišća koga nema
i mucanje kamena kome se obraćamo,
potom se saginjemo i nepostojeće knjige
podižemo i ređamo u nepostojeće police,
pri tom ne primećujući
da je svetlost već uspostavila ravnotežu
između smrti i rađanja.
Na pešačkom prelazu uoči Nove 2001. godine
Noć u noći kad ničega grešnog
u tom što se mesečarski motam
ulicama, a zbog nečeg smešnog
kikoćem se kao hipopotam.
Iznenada ko rev magareći
zagluhnu me trubljenje auta
i kočnica rezak skamuk pseći...
U meni se prelomi flauta,
ali glasan osta jedan pisak
koji me unakrst svega prože.
Beše li to same smrti stisak,
koliko da kaže šta tek može?
Štuca motor, dim iz auspuha,
sat na stubu sve brže se ljušti
a nečiji glas će iznebuha:
„Curka benzin kao život sušti!”
Ja, uspravan, i beo ko sveća
- samo neko šibicu da kresne -
dočekujem početak stoleća
sred gomile ludo urnebesne.
Iz ovog veka u drugi, suroviji
Proleće svoj ulog stavlja na zeleno,
jesen na svetložuto ili zlatno,
letu je slast na vrhu jezika,
zima će samu sebe prepevati.
Neizbežno je: Čudovišta stižu
iz jednog veka u drugi, suroviji;
ko je verovao u priču o raju
i to mu bilo sve - sad nema ništa.
Neizbežno je: Drumski razbojnici
ne znaju za krst, a i novi sveci
zaboravili kako se krštava.
Vreme ne kasni, ne stiže prerano,
ćutljivo, nadmoćno ispunjava prostor
a nije dovoljno ni za jednu ljubav,
dok jedini život ne čeka i traje
koliko samo jedan treptaj oka.
( Dušan Jovanović)
Zimske radosti
Sneg i mraz. I poledica.
Pad za padom. Krckaju kosti.
Tako uzrok i posledica
dele s nama zimske radosti.
A neko iziđe pa se smuca
tamo-ovamo po dvorištu
i mesto da se kliza štuca
kao statista u pozorištu,
gde je poledica dvaput više
i još dvaput snega i mraza
a devojka što glumi piše:
“Udala bih se bez miraza
za markiza ili za grofa,
viteza svilene podvezice,
čak i za pesnika čija je strofa
od tanke ali zlatne žice...”.
Sneg i mraz to drukčije srede,
tu se i poledica nađe smesta:
ostave devojku da vunu prede
i čeka kad će biti nevesta...
Sagledivo i nesagledivo
nije baš lako premeriti,
jedino nas naše predivo
nikada neće izneveriti.
Na snegu, mrazu i poledici,
kad i pre pada krcnu kosti,
zalog uzroku i posledici
jesu naše zimske radosti.
Radisav Mića Cajić
rođen je u Kosjeriću 1926. godine. Gimnaziju je završio u Užicu a Filozofski fakultet (Grupa za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik) u Beogradu. Kao bibliotekar-bibliograf radio u Jugoslovenskom bibliografskom institutu i Narodnoj biblioteci Srbije. Objavio dve zbirke pesama i tri poeme za decu. Živi u Beogradu.
