Nesposobni a dragoceni

Naša politika i ono što od nje zavisi (a zavisi sve, politika je naša sudbina!), stvarno je specifična i više „naša” nego politika! Bila je i ostala „sistemski rad” a ne politika, više izgrađivanje „novog sistema” i razgrađivanje ranijeg, nego borba za vlast u postojećem sistemu. Da li se radi o radikalno novom (utopizmu) ili radikalno starom (obnovi u drukčijim prilikama postojećeg ili čak nikad postojećeg), nije bitno. Bitno je da se oba puta radi o radikalnom preokretu zasnovanom na „istorijskom proricanju”, takvom da njegova „veličina” velikim čini svaki korak na njegovom ostvarivanju. A i neuspeh pojedinačne delatnosti ili čina, tako ne deluje. Možda će se kasnije, kada sistem bude ostvaren, pokazati kao uspešan korak!

Dvostruka priroda sistemskog rada: razgrađivanje starog i izgrađivanje novog sistema, otežava merenje uspešnosti samog tog rada! Odnos jednog i drugog ili određivanje onog što je sada važnije, onog što je prioritetno (hitno) i onog što je primarno (bitno), teško je valjano i za duže vreme odrediti i kada bi se to moglo činiti hladno, analitički, na osnovu svih razloga, a ne kako se čini u svakom političkom životu: temperamentno, zainteresovano, na osnovu odnosa snaga... Totalni i vidljiv neuspeh u jednom, uostalom, može biti praćen krupnim i takođe vidljivim uspehom u drugom! Dva delimična ili skromna uspeha (u jednom i drugom), mogu predstavljati pokriće za odsustvo stvarnog uspeha u makar jednom! Neuspeh u jednom koji neko smatra bitnijim ili hitnijim, „dobar” je razlog za minimalizovanje stvarnog uspeha u drugom. I tako dalje...

Bez ovog rada na „istorijskom”, što vredi posebnog isticanja, politika znači odsustvo mistifikovanja političkog rada i automatskog stavljanja na neuporedivo važnije mesto od onog standardnog, „društveno-korisnog rada” u privredi i vanprivredi. Obrnuto, društveno-korisni rad tada utiče na politiku, koja prelazi u usavršavanje svakodnevice ili korak-po-korak društveni inženjering, umesto utopijskog društvenog inženjeringa ili istorijskih preokreta i zaokreta, istorijskih proročanstava i rada na njihovom ostvarivanju. Opravdavanje uloge i položaja političara i vlasti vrši se njihovim svakodnevnim radom, borba sa organizovanim kriminalom redovan je posao koji ne počinje vanrednim događajem i ne zahteva vanredno stanje. Umesto dugotrajnog nerada, posle koga dolazi spektakularan (kampanjski?) rad! Skorašnji evidentni uspesi aktuelne policije, ne treba da prikriju njene znatno duže neuspehe. A i cenu po kojoj je ostvarila uspehe, u koju spada i ubistvo jednog premijera!

„Istorijska proricanja” posle kojih dolaze društveni eksperimenti, bila su i ostala sastavni deo i osnov naše politike! Ona neće da se bave ničim sitnijim od „istorijskog i nacionalnog”, ničim podložnim ocenjivanju kakvom podleže društveno-koristan rad. Hoće da bude vladavina a ne društveni servis, ne „upravljanje stvarima” ili administriranje, ne ni „rukovođenje ljudima” ali unutar nadgledanja prirodnog toka događaja. Na ruku joj obilato ide to što je politika kao bavljenje velikim stvarima tipa istorijskog i nacionalnog, vrlo pogodna za lečenje kompleksa mnogobrojnih malih i neuspešnih. (Zato je „proizvođenje” takvih stvari, uz ono „spoljašnjih neprijatelja”, stalni posao racionalno gledano neuspešne vlasti). Posebno gastarbajtera-marginalaca u zemljama u kojima rade, koji strasno i glasno podržavaju protagoniste takve politike u zemlji u kojoj niti rade niti žive. Zauzvrat, ovi ih nikada neće podsetiti da zemlja pripada onima koji u njoj i od nje žive, i da o vlasti treba da odlučuju oni na koje se i odnose odluke vlasti!

I dalje je prisutna (ali zato kod prethodnika stalno osuđivana) dominacija politike nad privredom i vanprivredom. I mnogo je izraženija: sada zaista postoji politika kao borba različitih političkih partija, sa realnom mogućnošću da se „zaokreti” dešavaju mnogo češće. Sa svakom promenom vladajuće partije! Politika je i dalje pokušaj „ubrzavanja istorije”, doduše, i sa bržim povratkom u prošlost od stvarno mogućeg... Ona je i dalje voluntarizam a ne racionalna aktivnost čiji su rezultati vidljivi i merljivi, tako da vlade padaju zbog povećanja nezaposlenosti od jednog procenta a ministri prosvete podnose ostavke zbog jednog nepismenog. Ima li sada, uostalom, posle napuštanja socijalizma i njegovog negiranja bilo kakve vrednosti stare Jugoslavije, stvarne analize socijalističke Jugoslavije? Zar je moguće da u njoj nema baš ničeg vrednog očuvanja? Makar zato što predstavlja civilizacijsku tekovinu, uvedenu i nevoljno pod pritiskom okruženja, ali civilizacijsku? Nećemo valjda i Gausovu krivu pomerati udesno, da bi pokazali „otklon” od levičarske vlasti!

„Novi početak”, „okretanje lista”, anuliranje svega ranijeg, konstanta je naše politike! Nikako zapadna praksa usavršavanja postojećeg, nikako socijalni konsenzus oko dobrog za društvo umesto proglašavanja takvim onog što smatra obična a ne kvalifikovana većina. (Sa izmenama zakona o izboru predsednika Crne Gore odnosno Srbije, to više neće biti ni obična. Kao većina izašlih na izbore, biće ubedljiva manjina birača.) To pretpostavlja priznanje da u postojećem i ranijem ima i dobrog, i proceduru utvrđivanja dobrog i lošeg! Znači i priznanje da su neki ljudi iz starog sistema, vredni da nastave sa onim što su do tada radili... Ali, sve to znači i napuštanje minimalizovanja društveno-korisnog rada pa i napuštanje maksimalizovanja sistemskog, što teško ide! Ministar Batić tada bi pitao kako je Prijić radio i da li se na osnovu toga da zaključiti da će uspešno raditi sličan posao (specijalnog tužioca, umesto državnog tužioca), a ne da li je bio član JUL-a. Ne bi bila presudna politička pripadnost kao osnov za obavljanje sistemskog rada, nego radna sposobnost kao osnov za obavljanje društveno-korisnog...

Dovoðenje „svojih ljudi” i okruživanje njima, od strane novopostavljenog rukovodioca ili „države” u celini, „držanje” istih bez obzira na sve, otuda nije samo nagrađivanje istih. Nije ni znak nepoverenja u radne i stručne kvalitete zatečenih saradnika. Radi se o tome da oni nisu „stručni” za ono što rukovodilac i država treba da čine: razgrađuju stari, i izgrađuje novi sistem. Pošto je važno (presudno!) da sistem bude „naš“, važno je i da svaki „odgovorniji” pojedinac bude naš. Ranije je to bio kao „moralno-politički podoban” a sada samo „moralan”, s tim što to opet ocenjuju politička tela. A kad je reč o mestu morala u politici ne samo što imamo šta da vidimo, nego smo i slušali od samih političara! U svakom slučaju, skrivanje partijske pripadnosti (mada dotična partija nije zakonom zabranjena, što znači da je ravnopravna sa ostalima!), i dalje je važnije od isticanja javnih i poznatih radnih kvaliteta i rezultata rada.

Stvarnog privrednog i ostalog razvoja, stvarne promene postojećeg inertnog i neefikasnog društvenog sistema, tu može i mora biti ali jako sporo. Šta će on „vodećim snagama”, ako one u njemu neće biti vladajuće? I ako najveći broj „političara” i njihovih ljudi u privredi i vanprivredi ostane bez „fotelja”, s obzirom na slabost njihovih partija u čijoj „infrastrukturi”, ukoliko odu u opoziciju, nema mesta za njih? Oni zato naprosto moraju raditi još nešto i dok su „na vlasti”, od čega mora trpeti njihov rad na vlasti ili drugde ali po volji vlasti. „Sedenje na dve stolice” (doskorašnji direktor Republičkog fonda za tržište rada), otuda je neizbežno! A evidentno neuspešan rukovodilac (ministar policije, na primer), i kada bi zbog iznenadnog nastupa savesti stvarno hteo da podnese ostavku, to ne može da učini. Ne zbog „svojih”, koje je doveo i koje bi trebalo da odvede a oni to ne žele, nego zato što bi time sistem doveo u pitanje. A onaj koji bi hteo da ga smeni (pokojni premijer pomenutog ili aktuelni premijer ministra poljoprivrede), to takođe ne može: da ne izgubi „podršku” dotičnog i njegove poslaničke grupice u skupštini. Grupice ali „jezička na vagi”, čije bi „pretezanje” na drugu stranu značilo napuštanje izgradnje sadašnjeg i početak izgradnje drugog sistema. (Istog, samo sa drugim akterima.)

„Naš čovek” garantuje da će biti izgrađivan naš sistem, a razgrađivan njihov! Zato ga treba „držati” iako je neuspešan, zato je u ovakvim sistemima on tu i u najdubljoj starosti! Šta je takvom „rukovodiocu” važnije ili najvažnije, nepotrebno je pominjati. Ili pitati može li, sa uspehom, povezati dva tako različita rada? Nekad bi trebao, zvanično i za platu, da brine za društveno-korisni rad. Ali niti je na to mesto došao zbog kvalifikovanosti za taj rad i dotadašnjih uspeha u njemu, niti sa njega mora otići zbog neuspeha. (Ako i ode, otići će na isto ili slično mesto.) „Ostali” vide to što ni najmanje nije teško videti, vide i šta je potrebno da bi se došlo do takvih mesta, i ostalo na njima. Stvarno napredovanje radom i rezultatima rada na poslu a time i u društvu, kao realna mogućnost svakog zaposlenog (ključ socijalnog mira u rasno i nacionalno heterogenim SAD!), i dalje je nemogućnost. Baš kao u minulom sistemu, što znači i nemogućnost stvarne promene i ovog sistema! U ovome je i odgovor na pitanje koje se stalno postavlja od strane onih kojima ova razlika nije poznata: „šta traži” nestručnjak i došljak sa strane, na rukovodećem mestu u firmi koja ima sasvim dovoljno stručnih i u struci afirmisanih ljudi...

Dodatni razlog za, poslovno gledano, slabo ili neefikasno rukovođenje, jeste što ni sadašnji „sistemski radnici” ne znaju kakav sistem treba da izgrađuju. Znaju kakav treba da „razgrađuju”: dosadašnji ili socijalistički. Znaju da treba da se bave „tranzicijom”, ali uglavnom u smislu „prelaza sa socijalističkog”, ne i u smislu „prelaza na” (to i to). Novi problem je postojanje dosta različitih shvatanja „toga i toga” ili sistema koji treba izgrađivati unutar vladajuće koalicije, i njegovo stalno ponovno određenje i modifikovanje shodno odnosu snaga u njoj... Stvarnog određenja i njegovog stvarnog izgrađivanja, tu nema: za to je tu neophodna stvarna parlamentarna većina, brojem i jedinstvom. Što u prvi plan gura novi problem: obezbeđivanja odgovarajuće pozicije u onom što od nazovi sistema bude izgrađeno, za svoju partiju! Pa i vezivanjem zaposlenih za sebe kao eksponenta te partije, a ne kao rukovodioca. (Ne bi smelo ali je praksa, da TV prenosi istupanja državnih funkcionera ispod oznaka svojih partija.)