Ovakve knjige prava su retkost u našoj kulturološkoj praksi. Nju nije sačinila ni antropološkinja niti istoričarka, pa ni jedna feministkinja, istraživačica rodnih studija, etc.Ona je produkt individualnog rada viđenog novinara, publiciste i hroničara valjevskog kraja, Zdravka Rankovića
Ako se i pomislilo da je o istoriji Valjevske gimnazije istraženo i napisano sve značajno što je moglo da se istraži i napiše i izgovoreno sve značajno što je moglo da se izgovori, najnovija knjiga Zdravka Rankovića o kojoj na njegovu želju imam čast večeras da govorim, uverava u jedno davno ovladano istraživačko iskustvo. To je da znanja na neku temu iz prošlosti nikada nisu do kraja osvojena i da prošlost nikada nije zauvek istraživački izgubljena.
Da se reči ne bi rasturile i da bi me slušale, složila sam ih u ovaj mali podsetnik. Uz njegovu pomoć ispričaću vam priču o dve Valjevke koje nisu u ovoj Zdravkovoj knjizi
Naša knjiga „Valjevke“ (drugo izdanje) predstavljena je 27. marta u Beogradu, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Na okupu se te večeri našlo oko 150-oro zainteresovanih, u većini Valjevki i Valjevaca, veoma mladih ali i onih koji to nisu.
Poslednjeg februarskog dana 1924. godine, a tada ih je u februaru bilo 29, kralj Aleksandar Karađorđević doneo je ukaz kojim je ozvaničen uspon Lajkovca u gradsko naselje.
Navršilo se sedamdeset godina od vremena kada su na Gradskom trgu u Valjevu javno obešeni Stevan Borota i Josif Majer, vojno–politički rukovodioci Posavo–tamnavskog partizanskog odreda.
Roman „Gordanine ljubavi“ objavljen je pre Drugog svetskog rata, gotovo izvesno 1940. godine, u Beogradu, kod Gece Kona, kao komisiono izdanje i mada se pretežan deo radnje odvija u Beogradu, on ima i svoju valjevsku dimenziju
Lepo je sanjati. Uz san se smrt lakše podnosi. Neka se strašljivci slobodno groze fantazmagoričnih snoviđenja, i drhte pod svojim pokrivačima, boreći se da otvore obnevidele oči i rasteraju magiju
Pozorišni letopis Valjeva i Valjevskog kraja, koji objavljujemo unekoliko je potpuniji u odnosu na takvu hronologiju iz naše knjige „Pozorište u Valjevu 1860-2010”.
Rasprostranjena je problematična pretpostavka da je većinu svojih pripovedaka Ljubomir Nenadović (1826 – 1895) napisao uglavnom u poslednjih desetak godina života, u Valjevu
